Прочитај ми чланак
Стари опробани метод деловања левичара и либерал-демократа поново на сцени: оклеветај противника и бежи.
У условима медијске и сваке друге окупације, не треба да зачуди ниједна изјава уперена против заступника слободарског и патриотског концепта, који немају прилику да одговоре ни конкретном клеветнику нити да се неком другом приликом политички изразе на окупираним медијима. Тако је и Борис Тадић, бивши председник Србије, у гледаној емисији државне телевизије 11. децембра 2014. године, искористио моменат и на стари опробани начин, у једној реченици, изрекао низ тешких нетачних квалификација на рачун политичких неистомишљеника. Мудровање бившег председника изгледа отприлике овако: десничари су мрачне снаге, које изазивају насиље и угрожавају људска права, а све то у контексту окупљања десничарских снага – ДСС, Двери и других. Изјава је отишла у ваздух, преко милион људи је чуло, а вероватно многи и поверовали. Трик је успео, штета политичким противницима је нанета. Они нису били у прилици да одговоре, нити ће ту прилику добити.
Изјаве Бориса Тадића нас не чуде. Демократска странка на челу са њим је била чланица социјалистичке интернационале, а данас тај човек предводи организацију под именом Социјалдемократска странка. Његова идеолошка усмерења су јасна, и из њих произилази негативан став према тзв. десници. Међутим, да бисмо на прави начин разумели неоснованост Тадићевих тврдњи и његову политичку лукавост, потребно је да одговоримо на нека питања: шта је десница, а шта левица, какав вредносни суд може да се донесе о овим идеологијама, какви су резултати Тадићеве левичарске политике, каква је улога тзв. српске деснице у последњих 70 година (са посебним освртом на последње две и по деценије), и на крају, да ли постоји основ да се у Тадићевој причи на било који начин нађе Покрет Двери?
Школујући се у левичарском-демократском образовном систему, могли смо да научимо да су левичарске снаге увек биле прогресивне и напредне, док су десничари ретроградни или конзервативни. Левичари се боре за права радника, веће људске слободе и права, док су десничари загледани у прошлост, против модерности, религиозно оптерећени, они који израбљују радничку класу, који шире националну, верску и расну мржњу, изазивају ратове и у њима чине страшне злочине. Мање-више, оваква слика се и данас шири, и од присталица левичарске идеологије и од оних који себе називају демократама. Међутим, свако ко иоле познаје историју 19. и 20. века у свету и код нас, и ко зна понешто о политичким идеологијама, знаће да препозна сву бесмисленост већине горе изречених навода.
Левичари никада нису били искрени борци за права радника. Њихова идеологија је настала у 19. веку под изговором да треба да се поправи положај радничке класе, али су методи које је већина њих заступала, и теоријски и практично, били неприхватљиви, посматрано са становишта данас омиљеног израза „поштовања људских права“, самим тим и права радника, а ми бисмо рекли са становишта поштовања човека, у било ком смислу. Левичари-комунисти су теоријски заступали оно што су у пракси спровели у дело у Русији, Југославији, и у свим државама бившег источног блока. У једној речи то је – насиље. Насиље у сваком виду: убиства, тамничења, отимање имовине, одузимање грађанских права… Насиље је вршено према религијама, цркве и манастири су рушени и скрнављени, свештеници убијани и хапшени. Имовима која је генерацијама стицана отимана је и постајала државно, а затим друштвено власништво. Злочини чињени над неистомишљеницима, али и над партијским друговима и над радницима, у име права и слобода радника, сведочанство су антиљудских порива у носиоцима ове наказне идеологије.
На другој страни, појам десница се у левичарском дискурсу везује за нацизам и фашизам. Сасвим је јасна негативна улога ових идеологија, пре свега као инспиратора страшних злочина у Другом светском рату. Али је спорно што се сви они који заступају националне ставове поистовећују са поменутим идеологијама, иако је јасно да ту постоје огромне разлике. Постоје снаге које себе називају десницом, а чији је програм заступање националних интереса, борба за очување слободе државе и народа, настојање да се очува национална култура, васпитање омладине у традиционалистичком духу који подразумева поштовање свих духовних достигнућа предака и стварање нових по узору на њих, постојање јаке религиозне, у нашем случају православне свести и тежња да се у друштву прошире вредности засноване на учењу Цркве. Све то нема никакве везе са нацизмом и фашизмом који су у својој основи пагански антихришћански модели, засновани на расним и тоталитарним, а не етичким и духовним вредностима.
Они који данас себе називају левичарима баштине левичарску (комунистичку) прошлост коју смо описали, у нешто измењеној форми пропагирају идеологију својих идеолошких отаца, настављајући њихово дело усмерено на уништавање хришћанске цивилизације и општих људских вредности које је та цивилизација створила као свој позитивни допринос човечанству. Оно што су започели Маркс и Енгелс, наставили Лењин и Стаљин, Тито и Хрушчов, и сви лидери бившег совјетског блока, сада чине разни левичари модерних схватања заговарањем читаве лепезе „људских права“ усмерених на разбијање традиционалне породице и заглупљивање омладине, на рушење образовног система и његово претварање у сервис антихришћанских идеологија, на разбијање држава и стављање народа у колонијални економски и политички положај – све то преко медијске окупације невиђене у историји човечанства. Овим левичарима савезници су и сви они који себе називају либералима и демократама, односно више нема разлике између социјалиста, либерала, демократа, социјалдемократа и сличних, осим у имену. Сви они који су прихватили идеологију глобализма имају један исти поглед на свет.
Сада погледајмо резултате владавине левичара и либералних демократа у Србији, везаних за српски народ, од Тита до Бориса Тадића и Александра Вучића.
Можемо да почнемо од чињенице да је преко 56.000 људи убијено при крају и после Другог светског рата без права на поштено суђење (по најновијим научним доказима), да је велики број људи морао да побегне од освете комунистичког режима, да је постојао Голи оток, да су многи лишени грађанских права, да су Албанци на Косову и Метохији мирно протеривали српски живаљ подстицани од комунистичких власти, да је ћирилица као значајно обележје националног идентитета маргинализована, да је Црква сатерана у порту без утицаја на друштво, да су генерацијама у мозак усађиване поруке о новом човеку, ослобођеном свих моралних обзира, човеку који срећно хрли у светлу будућност предвођен Савезом комуниста. У исто време је српска привреда уништавана на рачун хрватске и словеначке, земља је задуживана чиме је стваран привид лепог живота, радници су мислили да владају иако су само били пиони у рукама свемоћне партије. Хрватски национализам је тињао и чекао право време, док су Србима пребијани бубрези због слављења Српске Нове године или војводе Синђелића.
Толико о онима који су се звали левичарима-комунистима, а сада нешто о њиховим идеолошким компањонима који се зову либералним демократама, социјалдемократама, само демократама, социјалистима, напредњацима…, и то у последње две и по деценије. Изгубљен рат у данашњој Хрватској, одакле је протерано преко 200.000 људи, затим војно повлачење са Косова и Метохије које се наставило политичком предајом, а која иде, нажалост, ка признавању Косова као државе; урушена економија, покрадена државна имовина, девалвирано образовање које даје омладину без пута и идеала, тотално либерализовање друштва које опасно раздире традиционалну породицу, непостојање правих услова за слободно деловање Цркве, чији је утицај у друштву тек нешто мало већи него у доба комуниста. И коначно и најбитније: потпуно економски и политички окупирана држава, делимично и војно (на Косову и Метохији), са тенденцијом даљег слабљења уколико се настави пут ка ЕУ.
Каква је била улога национално оријентисаних Срба, оних које називају десничарима, а ми бисмо рекли људи свесних потребе очувања националних вредности и државне територије, у свим овим временима од Другог светског рата до данас? Одговор је врло једноставан – они немају никакву одговорност за оно што се дешавало јер они који заступају такве ставове у целини, никада нису били на власти. Тврдња да су српски националисти кривци за ратове деведесетих година само је плод пропаганде западних сила и њихових истомишљеника у Србији, без икакве везе са реалношћу. Тада су на власти били левичари.
И они који су владали од 1944. до 1990. године, и они који су управљали државом у последњој деценији 20. века, и њихови наследници после 2000. године, припадају истом идеолошком погледу на свет заснованом на либерализму, материјализму и индивидуализму (неограниченој слободи, задовољењу личних себичних интереса, клањању новцу и занемаривању духовних вредности), без правог осећаја за националне интересе о чему сведоче сви национални порази, с тим што се једни зову левичари-комунисти, други левичари-социјалисти, трећи демократе, четврти напредњаци, док неки обједињују више таквих и сличних израза. Између њих постоје неке разлике у методама владавине, које су некада више или отворено насилне, а некада мање или прикривено насилне, али је идеолошка суштина иста, као и исход њихове владавине: потпуна дезинтеграција, духовна деградација и пљачка српског народа.
Како Покрет Двери може, у било ком виду, да се сврста у „мрачне снаге“, које „изазивају насиље“ и „угрожавају људска права“? И овде је одговор једноставан: никако. Идеологија Покрета Двери је заснована на свим позитивним тековинама које је свету донела хришћанска вера, а које је посведочила српска историја, као што су човекољубље, саборност, јединство у добру, мржња на ропство, љубав према слободи, следовање истине, затирање лажи, пристајање на жртву зарад ближњих. Покрет Двери заступа све побројане позитивне вредности традиционалистичког хришћанског погледа на свет које се данас могу приписати десничарима, али он није десничарски покрет јер се противи подели народа на лево и десно, јер му је стало до јединства народа, јер не схвата народ само као скуп појединаца већ као организам у коме су сви његови делови битни, у коме нема само данашњег нараштаја већ су у њему и сви наши преци и сви наши потомци. С друге стране, борба за слободу и очување духовних и националних вредности не искључује борбу за бољи економски положај обичног човека, радника и сељака, и за ослобађање од економске окупације. Напротив, та борба је један од темеља дверјанске идеологије.
И практична борба Двери, кроз конкретан политички рад, сведочи о пристојности овог Покрета, о поштовању цивилизацијских тековима које укључују најпре поштовање државних закона али и свих моралних норми које би требало да постоје у политици, а које су, нажалост, већини политичара и политичких организација непознате, о чему сведочи и изјава Бориса Тадића на коју смо морали да се осврнемо.
