Генерације јагодинских пивопија, услед великих количина испијеног пива, гледале су у омот флаше, односно у лик на истој. Шта све тај лик није прошао: ломили су га, бацали, цепали, слали у иностранство, поклањали и чували, вређали и псовали. Укратко, голгота.

Оно што се мало њих запитало, а и ако су се запитали, нису добили одговор: ко је уопште на тој, сада већ чувеној, слици јагодинског „Чиче“?

Та особа, одавно покојна, надалеко је чувени Милосав Митровић (1892-1961.), по надимку Лоса још познатији, био је велики пивопија, а ово пиће пио је до краја живота. Његови потомци и данас живе у истом селу, а кућа у којој се Лоса родио чува се као успомена на њега и нека прошла времена. Милосав се родио и живео у левачком крају, у селу Драгово. Село је настало 1900. године спајањем три села: Дубница, Волујак и Пуљци. Села су раније била тако близу да су се буквално додиривала. 29. августа 1900. године три главешине из села састале су се и договориле о уједињењу ових села. Кума новонасталом селу била је краљица Драга Машин лично, назвавши га по свом имену, Драгово.

Овај назив ушао је у званичну употребу од децембра 1900. године. Један од најпознатијих становника тог села, Милисав Митровић, био је борац ратова 1914-1918. Те године је и тешко рањен, због чега су му ампутиране обе ноге. Како говори хроничар села, Мирослав Симић, Лоса је стално обитавао у Јагодини.

„Имао је чезу и коње и тако се стално возио како би попио пиво у јагодинској чувеној Шареној механи. Тако је и упознао неке раднике пиваре који су радили у комерцијали. Њима се он допао и питали су га да ли би могли да га фотографишу. При наредном сусрету, то се и догодило. Деда Лоса није ни слутио да ће постати препознатљив лик и симбол „Јагодинске пиваре“, каже Симић. У селу и данас живе његови унуци – Слободан, Стојан и Драгомир. Према њиховој причи, сви су у кући и селу знали да су га ти људи фотографисали, али нису знали због чега. Када се његов лик појавио на налепници, силно се обрадовао. Сматрао је да ће тако живети вечно.

Био је тешки инвалид, али га то није спречавало да се бави пољопривредом и путује чезама кад год је могао. Касније је носио протезе и тако радио с њима. Сматрао је губитак ногу својом наградом и често говорио да је то одликовање за борбу, боље него споменик да су му подигли. Највише је волео да седи у селу испред своје старе куће. Када је био у Јагодини, имао је бесплатно пиво у било којој кафани или ресторану где се точило и продавало „јагодинско“. Последњих година живота бавио се пчеларством и имао неколико кошница. Био је миљеник села и сви мештани радо су седели са њим и разговарали.

Јагодински „чича“ недавно је заштићен као бренд у Женеви. Његов углед међу старим пивопијама и даље је непревазиђен, а постоји и легенда која каже да кад такве пивопије уђу у кафану или ресторан, келнер не пита које пиво желе, већ одмах доноси „јагодинско“. У реклами за јагодинско пиво, истакао се глумац Љубомир Убавкић Пендула. Година стварног престанка рада Стакларе 1852. била је истовремено година почетка рада друге фабрике – Пиваре.

Јагодинска пивара је основана 1852. године. Њен први правни власник и оснивач је био Филип Станковић, трговац из Смедерева, близак сарадник кнеза Милоша. Фабрика је подигнута у непосредној близини вароши на цариградском друму. Састојала се од неколико приземних зграда, а неке од њих биле су полуотворене. Пиво се кувало у отвореном казану мале запремине на ватри која се ложила дрвима а мешала дрвеним лопатама.

Даљи технолошки процес ишао је овим редом: кувано пиво спуштано је у подрум за превирање – квасни подрум, који се налази испод главне зграде фабрике. После врења преношено је у подруме за одлежавање на Ђурђевом брду, где би остајало до потребног „сазревања“. Подруми су били испод земље поред пута Јагодина – Ћуприја. Пиво је држано у великим дрвеним бачвама, обложених ледом, ради одржавања ниске температуре. После потребног времена за „лежање“, технологија производње пива сматрала се завршеном.

Пиво је претакано у флаше од 0.7 литара и у бурад запремине 25, 50 и 100 литара и тако транспортовано у Јагодину и друге градове. Производиле су се три врсте пива: бело „Моравац“, које је имало највећу потрошњу; црно „Косово“, са знатно мањом потрошњом и „Салватор“, са знатним процентом алкохола и ограниченом потрошњом. Где год да се нађете у Србији, питајте неког старијег човека – сигурно ће се сетити јагодинског пива и његовог препознатљивог чиче. Срећан ти 163. рођендан, деда Лосо!

(magacin.org)

Ознаке: Јагодина, Милосав Митровић, пивара