Прочитај ми чланак
Тешко је отети се утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих господара света.
Нема ниједне речи која већ раније није казана – Ест иам дитум, qуод нон сит дицтум приус – гласи једна латиска пословица. Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који су се збивали на просторима бивше Југославије, не можемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, које би било под контролом међународних корпорација, великих финансијера, тзв. великих изабраника и англоамеричких тријалиста, које представља естаблишмент идолатриског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста…
Они су крајем ХХ столећа потврдили своје намере да нас униште и обелоданили оно што су били одлучили пре више од једног века, када су нас избрисали са европске карте из групе слободних и самосталних народа. „Недостајала су још само два рата да би се све спровело у стварност” – „Ноус ле доннонс ици, апрèс цес деуx доцументс ду XИXе сиèцле, афин qуе ле лецтеур се ренде миеуx цомпте qуе дéјà ен 1862 ла цхосе етудиее, елаборее, посее ест биен арретее…” (види: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial – Une super et counter-eglise? Paris, France, 1967, str. 131).
ПОБЕДА 1918. ЈЕ БИЛА „КОРАК УНАЗАД“
Овде бисмо се осврнули на књигу Паркера Томаса Муна коју је објавио под насловом Империалисм анд wорлд политицс и која осликава аустро-немачку империјалистичку позадину Сарајевског атентата, где дословно стоји:
„Велика победа балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…”
„Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914. и који је био повод аустријског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пансрпског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блискоисточној шаховској табли, коју су играли европски дипломате и финансијери.
Бечка влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској, а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује проаустријску Балканску лигу. На једној страни, Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога, а, на другој страни, био је ангажован у подршци аустријској сили и престижу како би могла да осигура аустријско-немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и у Цариграду, а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари немачки продор на исток.” (Види Паркер Томас Мун, Империјализам и светска политика (Поглавље XИ, Блискоисточно питање старо и ново) Њујорк, 1927, стр. 258-259).
САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ И МАСОНИ
О Сарајевском атентату је написано мноштво књига, расправа и брошура не само на српском већ и на другим светским језицима. Средином шездесетих година XX века у француској је објављена веома интересантна књига Пјера Вириона под насловом Биентот ун гоувернемент мондиал? – Уне супер ет цонтре-еглисе – Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против црква. Књига је интересантна и инструктивна по предмету који обрађује, посебно када је реч о нама и Сарајевском атентату, о којем Вирион дословно пише:
„Но ево још нешто: рат који је требало да уништи аустро-угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн, да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Саинт Ивес д’ Алејдре (Саинт-Yвес д’Алвеyдре) алудира већ 1890 године; рат који је требао да генерализује демократске режиме најављен је 1894. године, осим ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860. године, а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата XX века; ради се и о стварању Сједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве светског рата, потребног да Европу поново измени… Оно што се не може порицати, то је најава већ 1912. године од стране Пати де Клам-а (Патy де Цлам) опасности, којима је изложен аустријски престолонаследник Фердинанд, убијен у Сарајеву 1914. године. Оно што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник Хауз (Едwард Мандел Хоусе, 1858-1938), члан Мастерс оф Wисдом или четири године пре атентата…” (Види Пиере Вирион, Биентот ун гоувернемент мондиал? – Уне супер ет цонтре-еглисе, Парис, Франце, 1967, стр. 40).
То исто потврђује и Леон де Понкинс (Леон де Понцинс) у књизи Тхе сецрет поwерс бехинд револутион – Тајне силе иза револуције, где дословно стоји:
“Сарајевски атентат и масони
Можда ће се једног дана осветлити речи високог швајцарског масона у вези са судбином аустријског престолонаследника: ‘Он је изванредан човек, штета што је осуђен и што ће умрети на положају престолонаследника…”
Имајући у вези с тим и Марсељски атентант на витешког краља Александра Ујединитеља, којег су сценирали и режирали масони, наци-фашисти и комунисти, поменули бисмо италијанску историчарку др Мирелу Колариети, која је у Београду 1984. године на Петом међународном конгресу балканолога поднела научни елаборат под насловом Фашистичка Италија и атентат на Краља Александра 1934. године, у којем дословно стоји:
„Мусолини сноси пуну одговорност за оно што су усташе учиниле. Не само да су се усташе припремале за атентат под непосредном заштитом и контролом Мусолинија (Ерколе Конти је подносио извештаје директно Мусолинију) већ су уживале ту зашиту и после атентата. ‘Дуче’ је одбио да француској изручи Павелића и Еугена Кватерника… У Државном архиву у Риму налази се лични архив др Ерколе Контија у 20 свежњева, од којих сам проучила само два са којих је почетком ове године скинут ембарго. Осталих 18 свежњева, како ми је званично објашњено, биће стављени на увид истраживачима тек за 20 година….“ (Види Др Мирела Колариети, Расправа о убиству краља Александра, Србија – Сербиа, бр. 249, јануар 1985, Фруитланд, Онтарио, Цанада).
ЧЕРНОЗЕМСКИ ЈЕ БИО КОМУНИСТА
У књизи истакнутог америчког обавештајца Питера Томпкинса (Peter Tompkins served in the OSS in World War Two), коју је објавио под насловом Италy Бетраyед – Изневерена Италија, има један интересантан податак о умешаности Пјетра Бадоља (Пиетро Бадоглио, 1871-1956) у Марсељски атентат, где дословно стоји:
Владо Черноземски
„Ћано (Gian Galeazzo Ciano, 2nd Count of Cortellazzo and Buccari – 11 January 1944) поседовао је докуменат у којем је стајало да је Бадољо уплетен у Марсељски атентат као начелник Мусолинијевог Генералштаба. Остаје отворено питање: зашто је Бадољо имао чврсту подршку Винстона Черчила и зашто је одликован високим орденом Британске империје? Да ли је Бадољо био двоструки агент, који је радио у интересу Велике Британије и Француске?…“
Маршал Бодољо је могао де се “захвали својим масонским везама што није изведен на суд” (mostly thanks to his Masonic contacts, including his superior, General Capello…”) (види: https://en.wikipedia.org/wiki/Pietro_Badoglio).
У вези са овим поменули бисмо и један податак Рад. П. Рашанина који је објављен у Американском Србобрану о комунистичком учешћу у Марсељском атентату, где стоји:
„Комунистима је био за време целог његовог живота главни непријатељ и стајао им је као незалечиви трн у оку блаженопочивши краљ Александар И Ујединитељ… Знамо исто тако врло добро да је својим куражним актом од 6. јануара 1929. године краљ Александар пресекао и скинуо са дневног реда тада највише разбуктало хрватско и остала од комуниста и њихових сарадника усташа и дефетиста потргнута национална питања и тако тиме спасао Југославију од сигурног расула и пропасти…“
У вези са сарадњом КПЈ – усташе – ВМРО на рушењу Југославије, о којој је горе било речи, неће бити на одмет да овде изнесемо још један врло интересантан детаљ. Пре петнаестину година писац ове расправе боравио је дуже времена у Чикагу. Прикупљајући материјал и разговарајући са још преживелим учесницима многих предратних догађаја у вези са комунистичком активношћу у Југославији и на Балкану, био је упознат и доведен у везу са једним истакнутим украјинским националистом, који је тада такође живео у Чикагу.
Овај Украјинац је са доста убедљивих детаља и података испричао писцу ових редова и следеће: да је као политички емигрант радник живео 1932/1933. у Софији. Да је тада имао прилике да лично упозна Владимира Владу Черноземског (на слици изнад), тада механичарског радника и шофера, иначе, као што је познато, истакнутог члана ВМРО, обученог и опасног терористу и физичког убицу блаженопочившег краља Александра. Овај Украјинац је тврдио да је Черноземски у то време важио и био врло изграђени комуниста иако он из конспиративних разлога није могао установити да ли је био члан КПЈ…“ (Види Рад П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, Американски Србобран – American Srbobran, 20. februar 1976, Pittsbourgh, Pa., USA).
Извор: Нови стандард – Душан Буковић
