Прочитај ми чланак
До данас се у пракси показало да сарадња с Хашким трибуналом више никако не може бити праведна.
Пре двадесет година, после дејтонског понижења, Слободан Милошевић je тражио од тадашњег шефа америчке дипломатије Ворена Кристофера да на белом папиру напише услове будућих добрих односа Србије и Сједињених Држава. „Ви још не разумете…”, одговорио је Кристофер. „Од вас се очекује да увек радите оно што се од вас тражи.”
Данас, после двадесет година, премијер Србије Александар Вучић тражи од САД и ЕУ, без којих овај и овакав – неправедан и карикатуралан – Хашки суд не би постојао да „изађу из кутије” и јасно кажу шта желе од Србије. Притом Војислава Шешеља, који је после дванаест година заточеништва враћен у Србију, назива инструментом великих сила. Будући да се премијер, седамнаест година верни Шешељев сарадник, у више наврата ограђивао и тихо извињавао због свега што је за то време радио, вероватно треба узети ово његово мишљење као релевантно. Оно је изван сваке сумње засновано на искуству играња српским екстремизмом, националним фрустрацијама и злоупотребама неправди које су српском народу несумњиво чињене.
Пре десет година у својству члана председништва једне владајуће странке најавио сам њен излазак из владе уколико Србија не заокружи „сарадњу” са Хашким трибуналом. Тако је започела једна вишенедељна криза тадашњег кабинета после које су у Хаг отишла четворица високих српских и југословенских званичника и официра оптужених за злочине на Косову и Метохији.
Пре девет година подржао сам захтев надлежном суду за забрану шовинистичке и недемократске Српске радикалне странке. Стојим иза свега што сам тада говорио, писао и радио. Чинио сам то из два разлога: зато што сам мислио да је то праведно и зато што сам био уверен да је у то време то било неопходно у интересу моје српске отаџбине.
Да је Србија у време владавине Милошевића и Шешеља одлучно, доследно и упорно кажњавала убице, силоватеље и мародере који су вршили злочине током ратова вођених за одбрану слободе и права српског народа, био бих спреман да обучем униформу и ратујем против било које војске која би покушала да грађанина Србије испоручи неком страном суду. Будући да то није био случај, а да смо сарадњу са Трибуналом у Хагу, иза кога су стајале Уједињене нације, прихватили још у Дејтону, није било друге.
До данас се у пракси показало да сарадња с Хашким трибуналом више никако не може бити праведна. Уколико нешто у тој мери није праведно онда свакако не може бити у дугорочном интересу било које државе, па тиме ни Србије. Хашки трибунал се после две деценије рада показао као лош, неефикасан и пристрасан. Суђење Шешељу показало се као правна срамота, судска фарса и покушај правног убиства.
У овој земљи постоје и веће светиње од стабилности владе Александра Вучића. Не мислим да су Шешеља пустили, а потом затражили његов повратак у хашки притвор зато што им смета Николићев патетични говор у коме назива терористички рат НАТО-а против српског народа „агресијом”, док Вучић ћутке изиграва бабицу албанске„Репубљик Косова”.
Хашки трибунал се до сада представио као једно истрошено оруђе америчког, британског и немачког империјализма које више није способно да обавља свој ранији посао. Творце политике у Вашингтону данас није много брига шта ће се дешавати у земљи чију су читаву политичку елиту поткупили или преварили током протеклих четврт века. Биће угрожен „наш пут ка ЕУ”? Данас ЕУ није оно што је била 2005. године. Она је унија у кризи. Oлаки пријем Хрватске показао је да ЕУ полако постаје немачка империја… Нама данас треба место у европском економском простору, а не чланство у унији чија ће цена бити да истрпимо све идентитетске фрустрације хрватске политичке елите.
Сарадња Србије са трибуналом у Хагу је завршена. Тај лажни суд увредио је све жртве тиме што није судио злочинцима над српским народом. Тиме је трајно аболирао истинске српске злочинце. Затварајући и судећи криве и невине српске војнике и политичаре учинио је нажао неким српским породицама, али колику је неправду починио бошњачком, хрватском и албанском народу ослобађајући и узвисујући криминалце, убице и манијаке којима је служба САД, Британији и СР Немачкој била једина, али довољна олакшавајућа околност? Демократска и независна држава не сме да преда свог грађанина па макар то био и Војислав Шешељ – контроверзна политичка личност заробљена у деведесетим годинама 20. века. Шешељ је пре двадесет година ширио мржњу, поделе и радио у корист зла… У Хашком трибуналу такав човек је ушао у борбу за исправан циљ. У том свом епском рату он је победио.
Какву поруку ћемо послати будућим поколењима ако га вратимо том неправедном, нечасном, нестручном, исквареном и шовинистичком суду?
Извор: Напредни клуб, Политика
Наслов: Србин.инфо
