Прочитај ми чланак
Устав се данас, нажалост, често „мења“ утолико што се не поштује и што се многе битне одлуке разобручено доносе изван институција.
Када је пре осам година у Скупштини Србије једногласно усвојен предлог Устава и када је затим потврђен најширом вољом грађана на референдуму, деловало је као да се после толико година неизвесности и привремености два циља спајају у једном.
Србија је утемељена као правно уређена земља, а Косово и Метохија, сагласно темељним начелима међународног права и уставној преамбули, одређено је као саставни део територије Србије.
Али на најшири страначки и народни консензус, из кога је проистекао Устав, Запад је одмах реаговао негативно, рецимо, кроз оцену Међународне кризне групе да је „циљ новог устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“.
Србији је нови устав годинама био преко потребан, јер је претходни из 1990. донет у време када је она била део државе која је убрзо престала да постоји, као што је после црногорског референдума о независности престала да постоји и државна заједница чији је део такође била Србија.
Баш зато је било неопходно Уставом одредити правни статус Србије, која се као самостална држава нашла у положају у којем је била почетком прошлог века.
За разлику од претходног устава, Србија је добила сва битна идентитетска обележја као самостална држава. Она је добила своја државна знамења (грб, заставу и химну), српски језик и ћириличко писмо у службеној употреби и, најзад, свиђало се то некоме или не, Србија је постала држава српског народа и свих грађана који живе у њој. Нови устав је добио и демократски легитимитет који претходни Устав, усвојен по кратком поступку у једностраначкој Скупштини, несумњиво није имао.
То је уједно био и први демократски устав Србије од 1945. године.
До дана данашњег било је приговора да доношењу устава није претходила јавна расправа. Чињенице међутим говоре нешто сасвим друго. Од 2000. године у јавности се расправљало о преко десет нацрта устава потеклих од различитих политичких странака, невладиних организација и појединаца, као и саме Владе и председника Републике. Јавне расправе је тада и те како било, осим ако се под јавном расправом не подразумева само онај њен модел упражњаван у Титово време, рецимо у расправи о озлоглашеном уставу из 1974. године.
Било је такође и приговора томе да поједина решења, када је реч о организацији власти, нису добра, да су противречна: рецимо, да се у Уставу мешају елементи председничког и парламентарног система.
При томе, треба стално имати на уму једноставну чињеницу да писци Устава нису били у прилици да стварају један теоријски идеалнотипски облик организације власти, већ да трагају за решењима која су правно одржива и заснована на низу компромиса и најширем консензусу. Да до тога консензуса није дошло, Србија би била држава без устава, а иза себе бисмо поново имали изгубљене године и поново бисмо били пред празном страницом.
Устав јесте гарант целовитости, стабилности и развоја једне државе. Устав Србије се данас, нажалост, често „мења“ утолико што се не поштује и што се многе битне одлуке разобручено доносе изван институција. Он се посебно и непрестано крши када је реч о бриселским преговорима Београда и Приштине, при чему последњи бранитељ и чувар устава и уставности, сам Уставни суд, најчешће пилатовски пере руке.
Једноставна је ствар, али и на њу треба подсетити: као што је била неопходна воља и сагласност пре осам година да се устав донесе, мора данас постојати и воља да се он поштује.
(Новости)
