Прочитај ми чланак
Недавно је агенција Блумберг саопштила, позивајући се на британске званичнике, да је премијер Велике Британије, Дејвид Камерон одлучио да издвоји 15 милиона фунти стерлинга за подршку демократији у Молдавији, Грузији, Србији и Босни и Херцеговини. Тај износ допуњује оних 5 милиона фунти који су већ издвојени за јачање политичких институција Украјине. Главни циљ издвајања тог новца је контрирање руској доминацији у свим наведеним земљама.
Избор објеката за финансирање је разумљив. Миљеници Запада у тим земљама се при протурању својих циљева сударају са много тешкоћа, што прилично компликује задатак супротстављања Лондона и Вашингтона „руској доминацији“. У Молдавији је приликом последњих избора дошло до великог скандала када је партија („Патриа“) која се залагала за развој што тешње сарадње са Русијом онемогућена да учествује на изборима. Истина, ни то није помогло молдавским поборницима повезивања са Европском унијом. На изборима је победила партија социјалиста која се бори за евроазијску интеграцију. У Кишињову је са великим тешкоћама формирана прозападна владајућа коалиција. При том изгледа да је Придњестровље практично изгубљено за Молдавију, а у Гагаузији је на референдуму фебруара 2014.године 98% бирача гласало за улазак у Царинску унију и одложени статус аутономије, који јој омогућује да изађе из састава Републике Молдавије уколико ова изгуби своју независност.
У Грузији су Саакашвили и његове присталице претрпели фијаско на парламентарним изборима 2012.године и од тада су принуђени да лутају по свету док их нове грузијске власти због многобројних злочина упорно лове, све док се нису нашли ухлебље код идеолошких истомишљеника у Украјини.
Србија одбија да против Русије уведе економске санкције и са великим негодовањем одбија и савете из иностранства да не путује у Москву на прославу 70.годишњице победе над нацизмом. Што се тиче Босне и Херцеговине, она је била, и даље остаје вештачка политичка творевина, у којој Срби, Хрвати и муслимани опстају у истој земљи само захваљујући присуству ЕУФОР-а, тј. војног контингента Европске уније.
Уз све то Дејвид Камерон мора да рачуна да поборници оријентације према Западу за које је, у ствари, новац и предвиђен, поседују такву халапљивост да ће 15 милиона фунти сасвим сигурно бити мало за све њих. А од понуђених 5 милиона фунти којима британски премијер жели да подржи украјинску демократију, посланици Врховне раде ће се осетити једноставно увређени, јер ће схватити да тај новац они треба да међу собом поделе. Зато Камерон, наравно, схвата да ће за ефикасну подршку украјинским демократама који стоје са испруженим дланом, трошкови које ће британска влада претрпети морати вишекратно да се повећају.
Новац за то је делимично већ нађен: према званичним подацима трошкови образовања у Великој Британији ће за 2015.годину бити смањени за 100 милиона фунти (у односу на 2014.), социјалне исплате – за 2,6 милијарди фунти. Међутим, ни са тим новцем њега неће бити довољно. На недавно одржаном референдуму о независности Шкотске победиле су присталице очувања јединства Велике Британије, али да би био обезбеђен тај резултат Камерон је морао да се сложи са низом финансијско-економских уступака Шкотској. Шкотска национална партија која је у њој на власти се изузетно критично односи према низу општебританских државних трошкова. На пример, из економских разлога она се категорично залаже против финансирања британског нуклеарног арсенала и тражи једнострано нуклеарно разоружање. А Камеронови трошкови за нови хладни рат под изговором подршке демократије у Источној Европи могу расположење у Шкотској поново да окрену ка независности.
Агенција Блумберг констатује да нови Камеронов пројекат за основу узима фонд „Ноу-хау“ (Know How Fund) – британски владин програм за техничку помоћ земљама Централне и Источне Европе, прибалтичким земљама и земљама бившег СССР-а, који је основан 1989.године на иницијативу Маргарет Тачер са циљем да ослаби утицај Москве у централно-источноевропском региону. Тај програм је највише успеха имао у Пољској и земљама Прибалтика које се сада сматрају за бастион англо-америчког утицаја у Европи. Међутим, успех уопште није био потпун. Источна Европа сада није она с краја девете и почетка десете деценије 20. века. Слика политичких приоритета у земљама тог региона се искомпликовала. Ако Пољска, Прибалтичке земље и Румунија као и до сада теже да буду авангарда антируске политике Вашингтона, Мађарска, Чешка и Словачка осећају све већу непријатност када осете да им следује перспектива постанка само једне израслине САД-а.
А што се тиче Украјине – те европске болеснице – она је јако лоше. Без обзира на војну помоћ Запада, украјинска армија и казнени батаљони који су формирани средствима Коломојског, нису успели да униште све видљивију државност Донецке и Луганске Народне Републике. Економске санкције против Русије такође не дају ефекат какав је требало да донесу и могу да доведу само до коначног губитка тржишта, исплативог за западне корпорације. Испоставља се да и демократија на Истоку (читај: супротстављање «руској доминацији») од Запада захтева нови новац, јер без тога баш никако не може да опстане.
(ФскСРБ)
