Прочитај ми чланак
Јован Ћирилов, који је јуче преминуо у 84. години, у правом смислу је енциклопедијска личност – био је театролог, драматург, уметнички директор и управник позоришта, селектор, изузетни познавалац светског театра, књижевник, полиглота, песник, сарадник многих листова и часописа…
Јован Ћирилов, театролог, драматург, књижевник и заштити знак Београда, преминуо је у 84. години живота оставивши иза себе шест деценија бављења режијом, драматургијом, филмом, позориштем, писањем… Јован Ћирилов био је дугогодишњи управник Југословенског драмског позоришта, оснивач и уметнички директор Битефа, драматург Атељеа 212, ерудита, полиглота, лексикограф, хроничар друштва и театра, модерниста у сталном рату с конвенцијама – једна од највећих личности српске, југословенски и европске културе.
Рођен 30. августа 1931. године у Кикинди, као једино дете мајке домаћице и оца бележника, Јован Ћирилов је још као беба први пут ушао у позориште. Од тада се родила нераскидива веза и љубав која је трајала до краја његовог живота, мада је, како је волео да каже, у животу имао и других љубави.
И прво Јованово сећање на детињство везано је за неколико тренутака у позоришту. У салу у којој је данас професионално кикиндско позориште унела га је кућна помоћница. Јован је, како је говорио, био добро, а не размажено дете и узоран ђак. Знатижељан и одговоран од најранијег детињства, упијао је тајне и природних и друштвених наука, уметности, филозофије… Лако је учио и стране језике. Говорио је немачки, енглески, француски, шпански и италијански и проучавао кинески. После завршене школе у Кикинди уписао је и дипломирао филозофију на Београдском универзитету 1955. године.
Већ у гимназији био је у извесном смислу недодирљиви ауторитет. Тако су и професори знали да му се обрате: „Да ли си, Јоване, данас расположен да одговараш?”
Као тинејџер није правио уобичајене несташлуке, али је знао да изрази протест на посебан начин. У тим осетљивим пубертетским годинама развели су му се родитељи. У то време разводи су били реткост, а будући да је Јован знао да му је бака по мајци извршила самоубиство зато што њена фамилија није хтела да јој допусти да се разведе и потражи срећу с новим човеком којег је бескрајно волела, био је посебно осетљив на новонасталу ситуацију. И зато, када му се мајка заљубила у другог човека, Јован му је носио њена љубавна писма.
„Када су ми се родитељи развели, за мене је наступило право олакшање. Страшно ми је било док сам присуствовао њиховим свађама. Добио сам дивну маћеху и сјајног очуха. Од њих сам много тога научио. Од очуха лекара учио сам латински, а с маћехом која је знала неколико језика читао сам Молијера.”
И сам Јован, заљубиве природе коју је наследио од мајке, већ у гимназији имао је неколико дужих веза, а онда се појавила и прва велика љубав: Маја Марковић. После завршене гимназије отишао је на студије у Београд заједно с Мајом. Мајом Марковић се и оженио одмах после студија. У то време имали су богат друштвени живот. Дружили су се с Мићом Поповићем, Слободаном Селенићем, Вокијем Костићем, Драгославом Срејовићем…
„Није желела да имамо децу. Имали смо једну сијамску мачку, после смо узели сетера Дениса. Био је код нас неколико година, а онда је побегао. Неколико месеци касније отишла је и Маја, после 13 година брака. На послу је срела некога ко јој је више одговарао.”
Ћирилов није имао више бракова, али јесте нових љубави.
После развода код Ћирилова се доселила његова мајка, која је са собом донела и своје навике које се нису уклапале у Јованове. Често је препричавао породичне анегдоте. Увек је гледала његова гостовања на телевизији и често му замерала што носи одећу дугих рукава, чак и лети. Када јој је одговорио да му се не допада како му изгледају руке, рекла му је да онда треба да покрије и лице.
Од своје мајке наследио је поред осталог и презир према крупној буржоазији. Људи који украшавају домове несвесни да новац и лепота нису обавезно у пропорцији окружени су кичом и шундом. То је та нова грађанска класа која у првој генерацији једноставно није суптилна. Зато су Јованов свет биле његове књиге којих је имао на хиљаде у свом стану. И све их је бескрајно волео и уважавао.
Тек што је дипломирао филозофију, његов пријатељ Саша Веселиновић, новинар Танјуга, позвао га је да ради у „Студенту”. Као аутора запажених текстова, међу којима и позоришних и ликовних критика, младог Ћирилова запазио је Милан Дединац и задужио Мирослава Беловића да га формира као драматурга, јер на Позоришној академији није постојао тај смер. После је све ишло логичним путем, од асистента драматурга, оснивача Битефа до управника ЈДП-а.
Дединцу је захвалан и што је упознао свог великог учитеља Жан-Пола Сартра. Дединац је, наиме, преко својих француских веза успео да доведе Сартра у Београд у пролеће 1960. године на премијеру „Заточеника из Алтоне”.
Ћирилов је најпре радио као драматург Атељеа 212 од 1967. до 1985. године, да би у наредних годину дана у истом својству радио у Југословенском драмском позоришту прво као асистент режије, драматург, па уметнички директор, а од 1985. до 1999. године управник ове куће културе.Током четрнаест управничких сезона у ЈДП-у, подигао је ову кућу поново на високи светски ниво, негујући домаће драмско стваралаштво и постављајући на репертоар велика светска дела с нагласком на она која су дотад била непозната београдској сцени.
Од самог оснивања, давне 1967. године, Јован Ћирилов био је уметнички директор и селектор Битефа. Као селектор Битефа пропутовао је многе земље,био изузетан познавалац светског театра и у Београд доводио највеће ансамбле и редитеље: Брука, Бергмана, Гротовског, ПинуБауш, РобертаВилсона, Ронконија, Нурија Есперта, Љубимова, Додина, Ливинг театар…од којих су многи своју светску славу почели стицати у Београду.
Јован Ћирилов био је позоришни есејистаи критичар. Писао је за „Студент”, „Политику”, „Блиц”, НИН, „Лудус”, „Дело” и многе друге часописе и листове. У новинама је покретао своје рубрике: „Позориштарије”, „Реч недеље”, „Моји савременици”, „Дневници”.
Бавио се лексикографским радом и саставио је неколико речника. Објавио је роман „Неко време у Салцбургу”(1980), две збирке поезије „Путовање по граматици” и „Узалудна путовања” и неколико филмских сценарија. Био је члан Српског ПЕН центра.
Ћирилов је превео многа дела драмске књижевности која су потом изведена на сцену. Добио је и две Стеријине награде, за критику и за животно дело, Октобарску награду града Београда за целокупно стваралаштво, Награду „Јоаким Вујић” за допринос српском позоришту, а Француска га је одликовала Орденом витеза уметности и књижевности. Две сезоне био је и селектор Међународног фестивала у Нансију, члан жирију за Велику европску награду за позориште ичлан управе Мителфеста у Чивидалеу, Италија.Председавао је националном комисијом за Унеско (од 2001). Место и датум комеморације и сахране биће накнадно објављени.
Вечито загледан у ново
Дејан Мијач
Отишао је човек који је својом енергијом, младалачким духом био чудотворац јер је доказивао да постоји нешто непролазно, а то је: дух, радозналост и мирна ведрина која све то наткриљује. Да би то човек био, он мора прво бити образован и јако добро васпитан, у оном добром старовременском грађанском смислу. Намерно говорим о тим особинама јер о овим организационим, којима је Јован задужио позориште, није спорно говорити.
Горчин Стојановић
У једној својој песми, Јован описује шетњу с Крлежом обалом Циришког језера. На Крлежино питање колико му је година, Јован одговара: – О, заиста много, тридесет осам. Довољно времена за неколико катедрала, каже стари писац. Песма се завршава песимистично: Без катедрала на видику, каже глас песника, јер Јован је био и песник, што му неће признати као што му, за живота, нису признавали много шта. Бити свестран, бити хомо универзалис, у поднебљу фах идиота, није лака ствар. Својим урођеним господственим шармом и нехајном отменошћу духа, Јован се носио том чињеницом, не придајући јој значаја. Био је елиотовски интелектуалац, истодобно уроњен у традицију и вечито загледан у ново, био је истински демократа, најтолерантнији човек кога сам познавао. Јовановим одласком завршила се једна епоха хуманистичке интелигенције, пристојности, чулне и интелектуалне радозналости. За Јованом Ћириловим остаје неколико катедрала духа и неизмерно наслеђе.
Ања Суша
Одласком Јована Ћирилова завршила се једна ера југословенског театра који је у различитим државама и различитим облицима постојао и још постоји на истом простору. Јованов целокупни рад и начин живота је превазилазио просторне и идеолошке оквире. Он је био дугогодишњи управник Југословенског драмског позоришта чак и када је Југославија престала да постоји, био је добри дух Битефа који је успео да провуче овај фестивал кроз многе олује и да сачува његову интернационалност чак и онда када на њему због ембарга није било ниједне стране представе. Био је скроман, дискретан и детиње радознао. Мале ствари су га радовале, а велике га нису саблажњавале. У свему је знао да пронађе праву меру. И у језику, и у односу с људима. Он је био мој мудри пријатељ који ће ми много недостајати.
Воја Брајовић
Отишао је један од најзначајнијих позоришни људи, не само региона, него и света. Јован Ћирилов, поред театролошког рада, био је и стваралац јер док је био управник ЈДП-а и селектор Битефа био је покретач позоришне естетике и позоришне уметности у региону. Није случајно да је ЈДП постао члан позоришта Европске уније јер је Ћирилов својим деловањем и репертоарском политиком довео овај ансамбл до самог врха Европе. Јованова концепција читања класике на савремени начин, тражење нових писаца и позоришног израза драгоцена је не само код нас него и у свету.
Бранислав Лечић
Јован је био до те мере посвећен театру да се слободно може рећи да је и он звезда театра. Његов утицај на позоришна збивања у Србији је немерљив. Оставио је великог, пресудног трага и у формирању Битефа с Миром Траиловић, али и Атељеа 212. Снажан печат дао је Југословенском драмском позоришту. Мени лично Ћирилов је значио много. Био је мој драги пријатељ, захваљујући чијем сам предлогу и препознавању почео да режирам своју прву представу, Шилерове „Разбојнике”. Мислим да ће нам свима недостајати, али његов дух и оно што је оставио у искуству позоришне уметности Београда имаће далекосежни утицај. Настојао је увек да подржи модеран израз у театру, а он нам је заиста увек неопходан.
(Политика – Б. Г. Требјешанин)
