Прочитај ми чланак
У протеклих неколико година су свет потресали бројни протести, било је захтева друштвених покрета, удружења, организација, странака и појединаца, ретко успешне и већим делом неуспешне тежње народа да остваре своја основна права.
Светска олигархија је с пажњом пратила што се догађа, а утицајни Аспен Институт је наручио студију о протестима и немирима широм света и закључио следеће: „Срећом, протести нису реални политички пројекат способан променити постојећи поредак и изградити алтернативу засновану на социјалној правди.“
Аспен Институт је познати и врло утицајни глобални неолиберални think-tank који „усмерава“ предузетничку и финансијску олигархију у капиталистичком свету, а финансирају га фондације „Carnegie Corporation“, „Rockefeller Brothers Fund“ и „Ford Foundation“, исте фондације за које је Чусудовски пронашао доказе да финансирају и антиглобалистичке покрете. Добро, Аспен Институт се финансира се и чланарином, наплаћује бројна предавања и семинаре, а средства добија и из директних приватних донација. Међу члановима ћемо наћи политичке лидере, економисте, предузетнике и интелектуалце. У америчком одсеку ћете видети бивше америчке државне секретаре Медлин Олбрајт и Хилари Клинтон, актуелног потпредседника Џозефа Бајдена и многе друге. Италијански одсјек института воде бивши министар финансија Ђулио Тремонти и бивши премијер Енрицо Лета, а Аспен Институт Италије окупља и неколико предузетнике и лидере како десног, тако и левог центра, пише левичарски портал Contropiano.
Аспен Институт се позабавио „стварањем заједничке платформе дубинског разумевања неидеолошког сценарија“ и од Ивана Крастева, председника бугарског „Центра за либералну стратегију“ (CLS-Sofia) и сталног члана бечког „Института за друштвене науке“ (IWM)), наручио је студију у којој овај типичан експонент „нове владајуће класе“ источне Европе који се бави „либералним образовањем водства“ глобалној елити појашњава што значе протести, често и насилни, са којима се олигархија морала суочити у протеклих неколико година.
Иван Крастев у чланку „Глобални протести“ тврди „како смо ушли у једно ново доба у којем нема идеологије“, али је то уједно и доба које означава крај периода које се темељило на људским правима.
Италијански аналитичар Данте Баронтини с позиције левице реплицира и каже да „постоји идеологија која осваја срца и душе, али је то је религија предфетише капитализам, и која се вратила због разочараности садашњицом“.
„Побуне настају због економске кризе, погоршања животних услова, од збуњености и осећаја да више нема будућности, а још мање побољшања садашњости. Идеологија долази након тога, као“ објашњење „и“ обећање. “ То је разлог зашто смо у свету стигли до критичке тачке на којој нико не зна где изградити историјски прелаз у неки други свет. Институту Аспен је циљ очување капитализма. Њихов је став, у идеолошком смислу, чврсто конзервативан. Они су свесни проблема, али свеједно настоје очувати ствари онаквима какве јесу „, каже Баронтини.
Осврт Ивана Крастева је врло значајан и садржи бројне аргументе којима поткрепљује своју тврдњу. Бавио се протестима у Европи, али и далеким земљама које са нама немају пуно тога заједничког, али је на свим местима „пронашао исти дух времена, који неутралише стварну жељу за променом“.
По наруџбини Института Аспен Иван Крастев анализира протестне покрете издалека, али би се могло рећи и да превиђа бројне детаље. Но погледајмо што пише бугарски гуру неолибералног капитализма:
„На протестима који су се почели масовно одржавати, или се још увек одржавају широм света, слогани су били невероватно идентични. На све четири стране земаљске кугле демонстранти су се обрушили против корупције у редовима елите, растућег раслојавања у економском смислу, мањка солидарности и социјалне правде, те против презира према људском животу. Демонстранти, за разлику од њихових очева револуционара, не теже насилном свргавању постојећег поретка. Нова генерација „Индигнадос“ у Грчкој, Шпанији Италији, Украјини, Бразилу и Португалу не мисли да мењаи систем. Они не поседују темељно знање, категорије, ни културу да би могли размишљати да је овај систем могуће да се сруши. Они нису у стању замислити реалнији свет у којем би могли да живе, пре свега у политичком смислу. Овде је реч о револуцији без идеологије и без јасно дефинисаних циљева. У недостатку политичке алтернативе проблем се решава експлозијом колективног моралног незадовољства. Ово можемо назвати пролазном грозницом, која нимало не плаши актуелну власт. „
Бугарски научник тврди „како је управљање светом превише сложен процес да би о њему одлучивали лабилни, несвесни и потпуно неинформисани људи“, дакле, они који излазе на „слободне изборе“. На савршено ироничан начин предлаже друштвене мреже као средство новог глобалног протеста против неправде:
„Нови покрети су замишљени као једна велика мрежа и они су уверени да могу надвладати хијерархију, али су њима једино оружје избори, док су некада комунистима оружје биле мале револуционарне партије“.
Баронтини открива окрутну иронију човека који седи у свом луксузном апартману, ради за утицајни Институт Аспен и при том на људе гледа као на мраве који су се уротили против капитала. Крастев је потпуно свестан ко управља, поседује и надзире „мрежу“. Све друштвене мреже кроз које ће тећи будући протести су у рукама приватног капитала и ниједна од њих није неутрални инструмент:
„Владе су брзо научиле надзирати и манипулисати дигиталним универзумом. „Драги корисници, ви сте прибиљежен као учесник масовног скупа на којем се реметио јавни ред и мир!“, Била је порука коју су на својим мобилним телефонима добијали украјински демонстранти у јануару ове године и то у тренутку када је Врховна Рада изгласала закон против јавних окупљања . Дакле, иста технологија која је људе извела на улице, сада их упозорава да се врате кућама. „
Наравно, Иван Крастев је нашао за сходно да нагласи „украјински случај“ и Јануковича, али је заборавио на демонстранте и активисте покрета Occupy Wall Street, који су од стране америчке владе били третирани као терористи. Међутим, ипак је признао да је компанија Фејсбук створила профил „следбеника покрета“ и проценила га на чак 25 милиона долара. Тај је пакет сигурно купила или нека компанија која се бави циљаним рекламама, или нека од америчких безбедносних агенција, а можда заједно и једни и други.
У Сједињеним Државама и Шпанији су владе брзо препознале легитимност захтева демонстраната окупљених на трговима и улицама. Међутим, Крастев у свом уратку каже:
„Лукава влада не би требала на протесте одговорити пендрецима. Ови протести нису нимало утицали на политику влада. Једино што се променило је начин на који су владе јавност извјештавале о оном што чине. Данашњи сукоб је готово безопасан, што није био случај у револуционарним превирањима у двадесетом веку“.
Наводи „како се ослонац данас тражи у давној прошлости, често у комунизму, али да нови протести као да намећу аполитичност и теже, условно речено,“ сукобу „који нема никакве везе са револуционарним заносом из деветнаестог и двадесетог века“. Можда се неки од учесника протестних скупова неће сложити с овом тврдњом, али Институт Аспен и бугарски аналитичар пишу:
„Данас систем као такав више никог не брине и револуција ником није на дневном реду. Данашњи радикални студенти воде бригу о томе како би и сами уживали у систему, а не занима их властита природа и механизми који њима управљају. Не размишљајући у смислу друштвених група, ови млади људи имају заједничко искуство, али уједно и недостатак колективног идентитета, као и недостатак политичке културе „.
Говорећи о протестима прошлог лета у Сао Паулу, бразилски аналитичар Пабло Ортелладо напомиње да су током протеста у Бразилу демонстранти истовремено слали две противречне поруке. Прво су извикивали „како желе боље јавне услуге“, да би потом говорили „како актуелна влада њих уопште не представља“. Ортеладо тврди како би се протести у Бразилу пре могу звати „протестима потрошача“, него побуном револуционара и утописта.
Проблем је једноставан, јер ко у потпуности живи унутар система, он га осети као природно стање ствари и не тражи механизме за промену. Када услови живота постану неподношљиви, тада се почиње говорити о неправди коју чине „лопови на власти“ и „касте“, те да су они криви што ништа не функционише у супротном „добром систему“. Иван Крастев је то описао овако:
„Демонстранти су разјарени људи, воле бити заједно и борити се заједно, али немају колективни пројекат. Они не верују у институције, али нису заинтересовани за преузимање власти. Они су мешавина жеља заједнице и искреног неукротивог индивидуализма.“
Институт Аспен с ужитком описује данашње демонстранте који делују као „незадовољни потрошачи“ и повлаче се из политичког дискурса. Упоређује их с протестима из 21. века, а на неки начин, с онима средњовјековним, када људи нису излазили на улице са жељом да свргну краља, него да га замене са другим, прихватљивијим за њих и који ће учинити нешто у њихову корист.
„Не питајте демонстранте што желе, јер они знају смо оно што не желе. Њихова етика одбацивања може бити радикална, као у случају одбацивања капитализма на глобалном нивоу у случају покрета Occupy Wall Street, или локална и скромна, као протест против нове железничке станице у Штутгарту. Међутим, принцип је исти: то је одустајање од било каквог политичког активизма и све је ограничено искључиво на противљење нечему. Протести могу успети или не успети, али их дефинише политички профил генералног „Не“, а да би се изговорило то „Не“, нису потребни лидери ни институције. Довољно је узети мобилни или бити на друштвеним мрежама „, стоји у анализи Института Аспен.
Изгледа да се владајућа елита отворено изругује овом дефиницијом, јер финансијска, предузетничка и политичка елита врло добро зна добро како усмерити и манипулисати протестима. Што је још горе, неолиберална тоталитарна елита у пензију шаље стару либералну демократију, чиме су избори су изгубили сваки смисао, а државе суверенитет.
„Даље од самих протеста се не иде и сви су протести неразборити, а организациони инструменти су поверени мрежи, приметан је недостатак колективног идентитета и политичког пројекта, међусобне везе су крхке и протести с тим карактеристикама немају шансе да угрози власт. Успон политичког антагонизма је природна последица афирмације олигархије у демократском процесу. У ново добу демократије избори више не доминирају политичком сценом, а чак би се могло рећи да губе своју везу са будућности. Данас се на изборима суди прошлости и дугорочно немају никакву вредност. Данашњи гласач има исту улогу као легендарни Павел Пичугин, популарни избацивач из ексклузивних руских ноћних клубова, који је имао врховну моћ у одлучивању ко сме да уђе, а ко не. Али исти тај Пичугин, једнако као и данашњи гласачи, није имао право гласа када је у питању била на музика која ће свирати у клубу.
Данашњи протести су углавном у потрази за концептом, пука пракса без теорије. Они су доказ распрострањеног уверења да елита не влада у интересу народа и да изборно тело нема никакав утицај над њом. У Украјини, на пример, влада је у неколико наврата силом покушала обуздати протесте које су водили најреакционарније групе као Десни сектор и Самоодбрана ЕвроМајдана. Кијев је пример да је успех оружане борбе уједно и смрт револуције без правих лидера. Због тога ће се и будући протести истопити као снег на првом сунцу „, наставља Иван Крастев.
Иако су сви досадашњи протести получили слабе успехе, а бројни су били изманипулисани, а многи ће вероватно то бити иу будућности, Крастев заборавља како може бити довољна само једна искра која може запалити пожар, али којег ће контролисати и којим ће управљати неко ко се налази на дијаметрално супротној позицији од оних за које је писао ову анализу. Тада ће се један будући Тахрир тешко „истопити као први снег на сунцу“.
С које год стране посматрали, кључно је имати пројекат, глобалну визију и научну критику капитализма, не да она буде само морална и да се онима које то и не занима говори „како систем 1% – 99% није нити моралан нити људски“. Једина ствар које се плаши владајућа елита је страшна могућност враћања комунизма. Није случајно да владајућа елита свим силама настоји сузбити поново ускрснуће „сотоне из Санкт Петерсбурга“, Октобарску револуцију која је касније прерасла у ослободилачки вихор од Хаване до Вијетнама, те широм света током ’60 -их и 70-их година прошлог века.
Крастев на крају постаје директан и тврди „како избори и протести управо и служе зато да што даље држе могућност било какве револуције која обећава потпуно другачију будућност“
„Лако је открити мистериј масовних протеста. Они нису знак враћања револуције, јер протести, једнако као и избори, управо и служе за то да револуцију држе што је даље могуће, једнако као и обећања о новој и другачијој будућности. Млади човек са завршени факултетом данас није „нови пролетер“, будући да брка идеологију са својом визијом света. Он или гледа у нешто, а не види, или се куне да је видео нешто што не постоји. Револуцијама треба идеологија, а актуелни протести нису успели понудити алтернативну визију будућности. Дакле, без идеологије нема ни револуције. „
Иако Крастев овде брка „идеологију“ и „визију света у будућности“, на крају протестима у последњих пет година ипак даје политичку димензију: „Термин који би набоље одговарао актуелним протестима би била поређење са експлозијом политичке енергије каква је постојала у револуцијама 1848. Данас , исто као и онда, налазимо се на прекретници, само што се свет не успева да покрене.
„На нама је да се упитамо да ли ћемо се потрудити и препознати ствари и дати прави одговор на конкретне проблеме. Можемо се задовољити и индиректном подршком и надати се како протести ипак морају експлодирати, али ће они тада бити без могућности да било шта промене. Стари теоретичари су знали да се властима може успешно супротставити само ако у главама постоји алтернатива за нови политички пројекат. Може се сањати и свет без институција, али он ће тешко икада заживети“, коментар је на чланак нарученог од стране Института Аспен италијанског аналитичара Дантеа Баронтиниа.
Дакле, не буде ли слободољубиви свет имао свој сопствени пројекат, глобалну визију и истинску научну критику капитализма, промене се скоро неће указати на хоризонту, а управо то је сценарио којем се надају Крастев, Институт Аспен и њихови финансијери из фондација „Carnegie Corporation“, „Rockefeller Brothers Fund“ и „Ford Foundation“, те бројни други „приватни донатори“. Искрено се треба надати да тако ипак неће бити и да се један будући „Тахрир“, „Occupy“ или „Индигнадос“ неће „истопити као први снег на сунцу“, али пре свега – да неће бити режирани у кухињи „Обојених револуција“.
(altermainstreaminfo.com – Н.Бабић)
