Прочитај ми чланак

РАЗОРУЖАВАЊЕ СРБИЈЕ

0

razoruzavanje vojske

Док су трајали ратни сукоби на просторима СФРЈ у њих смо као војници, политичари, грађани и уопште као друштво ушли прилично наивно, неплански и без одређеног циља. Није ни за замерити након уљуљканог готово педесетогодишњег лагодног живота.

Онда је поново почео период мира? Или боље речено период без оружаних сукоба. У том периоду нема ратних дешавања, али се наставила делатност “милосрдног анђела” који нас је прво обезглавио, јер нама није требала глава која размишља већ глава која слуша. Глава која размишља (наравно на начин који се њима не свиђа) је режим. А глава која слуша је демократски изабрана тековина. Све се одвија ненасилним методама осмишљеним и испробаним у доба хладног рата. Е, ту смо такође испали наивчине. Није за замерити, у „хладном рату“ смо били несврстани. Али, зашто у оба случаја нисмо учили на туђим искуствима нам је највећа грешка.

Уверење је да видовњаци и врачаре виде будућност. Али паметни људи и паметан народ не верује ни у видовњаке ни у врачаре али сам зна да предвиди будуће догађаје. Војска је и након бомбардовања била спремна да одговори, имала је своју доктрину, наоружање и искуство, али „реформа“ се настављала, односно тек добијала препознатљиве обрисе и достизала врхунац. У току бомбардовања говорило се о копненој интервенцији. Избегнута је јер је силницима била исувише ризична и скупа. Прибегло се петооктобарској интервенцији која је, много јефтинија за њих, и гле чуда, прикривенија и ефикаснија.

vojska-srbije

Шта се дешавало са војском која је параметар снаге једне државе?

Прво је остала гладна. Не буквално, али суштински да. Приватизација Митроса, 29. Новембра, Јухора и многих стратешких предузећа којих се сећају сви који су икада обули војничке чизме са натписа на конзервама СДО-а прекинула је линију снабдевања храном. Потписи и прописи ефикаснији од бомби.

Друго, војска је остала огољена, такође пропадањем компанија и гиганата текстилне индустрије Јумко, Нитекс, Први мај, фабрике коже у Руми.

Треће, вишак наоружања нам је постала „ратна техника“ која је „застарела“ али она за чију је употребу обучен највећи број војноспособног становништва. Не заборавимо да је таквом „застарелом“ техником срушен понос савремене технике НАТО ваздухопловства.

Гладни, голи, боси и голоруки, али још увек паметни, приступили смо програмима ПРИЗМА и сличним програмираним методама и њиховим производима. Добили смо и менторе који су надгледали комплетан процес. Ми смо то веома добро спроводили као добри ђаци. У сред зграде ГШ постављена је канцеларија стране војске. Да ли се то назива самосталност и сувереност. На запоседнутој територији су се онда смењивале разне идеје прегруписавања, удаљавања јединица од границе, промена назива и величине јединица. Стваране су мање „оперативније „ групације. Јединство у командовању је довођено у питање.

Ах да, најпре је министар војни постао цивил, затим директор безбедносне, па директор обавештајне агенције. Створили су се услови каријеризма у руководећем кадру тако да је дошло до изражаја утркивање за који чин или коју бенефицију више. Питомци су постали студенти а студенти кадети.

Са армија на корпусе, са корпуса на бригаде, са бригада на батаљоне… свео нас је један уигран тим који спроводи осмишљен план.

Вишак наоружања који Запад боли још од како су га видели приликом повлачења Приштинског корпуса претворио се у нерентабилан. Подсећања ради, немачка индустрија је под параваном пољопривредних машина уздигла своју ратну машинерију између два рата. Ми у мирнодопском времену остајемо голи боси и разоружани под геслом вишка и „реформе“ која се изгледа завршава јер им је успела.

Не могу само да разумем зашто смо постали толико наивни да смо народски речено „слепи код очију“, да ли патимо од колективне амнезије или смо постали толики садисти да солимо своје ране? Ако потискујемо сопствену историју или нам је одељење за везу избрисало из главе исту, можемо да аналитички видимо шта се дешавало са „нерентабилним“ тенковима суседне нам Македоније, њиховим пројектом Леопард и искуством у борби против терориста у околини Тетова.

Требало би да се запитамо да ли имамо саветнике са запада или менторе. Разлика је веома велика. И скупа. И не само у новцу. Има нешто што (не)свесно продајемо а што нема цену!
„Мене све ране мога рода боле!“

(Видовдан, Велизар Вемић)