Прочитај ми чланак

НАТО и даље убија српску децу

0

deca-rak-leukemija-kancer-rojters-1392449179-445537

Од малигних болести у Србији годишње се разболи око 320 деце узраста до 19 година, од чега је две трећине млађих од 14 година, а битку са овом опаком болешћу годишње изгуби 56 малишана, речено је на конференцији за новинаре поводом Међународног дана деце оболеле од рака.

– Најчешћи малигни тумори код младих су леукемије, тумори мозга и централног нервног система, те Хочкин и Нон-Хочкин лимфоми. Сваке године више од 160.000 деце у свету оболи од неког облика рака, а 90.000 изгуби битку са болешћу – казала је Снежана Живковић-Перишић, епидемиолог Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ у Београду.

Епидемиолог је навела да је у Србији петогодишње преживљавање деце оболеле од рака побољшано уназад 30 година и да је „са 54 одсто повећано на 80 одсто“. Напоменула је, пак, да ће и даље „смртност бити већа за 20 одсто него у земљама Западне Европе“.

Др Слободан Чикарић, председник Удружења онколога, уверен је да је повећање броја оболелих од рака последица НАТО бомбардовања Србије 1999. године осиромашеним уранијумом.

Смртност већа него у Западној Европи: Снежана Живковић Перишић

99– Иако никад није прецизно утврђено, стручњаци су се ипак сложили да је на Србију пре 15 година пало око 15 тона радиоактивне НАТО муниције, тачније осиромашеног уранијума 238. За његов распад потребно је четири и по милијарде година, што је еквивалент старости планете Земље. За потпуни распад потребно је десет пута више времена.

Овом разарајућом муницијом највише су бомбардовани Косово и Метохија, као и рубна подручја Пчињског округа који се граничи с Косовом, и тамо ће практично осиромашени уранијум остати вечно. Нису, пак, само житељи Србије угрожени његовим дејством, јер ношена ветром прашина осиромашеног уранијума је стизала у многе европске земље.

Тај уранијум се прво претварао у прашину која је ношена ветром по целој Србији, али и по целом Балкану, стизала и у Авијаном у Италији, одакле су НАТО авиони носили бомбе. Након тога честице прашине су се таложиле на земљу и тако доспевале у површинске воде, биљке и животиње и улазиле у ланац исхране – појашњава др Чикарић.

Наш саговорник указује да се рак „не јавља одмах по дејству канцерогене материје, већ након латентног периода, који за леукемије и лимфоме износи просечно седам и по година, а за солидне туморе око 15 година“.

– За спречавање болести, али и за откривање рака у раној фази, неопходни су благовремени скрининг програми. Али, ми у Србији никако да се организујемо било због економских проблема или зато што организационо нисмо дорасли. У примарној здравственој превентиви најважније је чишћење животног простора од канцерогених агенаса, у секундарној редовни и детаљни систематски прегледи и деце и одраслих, а за све то треба да постоји и законска регулатива.

У каквом је стању здравство Србије говоре подаци да смо 2012. и 2013. године били последњи у Европи, а од прошле године то неславно место делимо са Црном Гором и Босном и Херцеговином. Поражавајући податак је и то што у здравственој превентиви темељно не водимо бригу чак ни о деци, мада их се сваке године све мање рађа у Србији и прети нам демографска катастрофа – указује др Чикарић.

Потребни психоонколози

Представници четири организације – Увек са децом, Звончица, „Чика Боца“ и Младице – потписали су споразум о партнерској сарадњи у оквиру неформалне организације Српска мрежа организација дечјег рака на пружању помоћи родитељима и деци оболелој од канцера. Драгана Радуловић из удружења „Чика Боца“ казала је да је међу циљевима деловања мреже рана дијагностика и стварање бољих услова за лечење деце, подршка на одељењима болница где се деца лече, као и указивање на потребу психоонколога.

Министрово обећање

Министар здравља Златибор Лончар и градоначелник Београда Синиша Мали поручили су да ће надлежни наставити да раде на системском решавању проблема малишана оболелих од рака. Лончар је рекао да Министарство континуирано ради на решавању проблема што, како је рекао, показује формирање Фонда за лечење деце у иностранству, усвајање потребних закона…

– То, наравно, није довољно и сви морамо да радимо више. Са родитељима смо разговарали о конкретним стварима у којима Министарство и град могу да помогну и о увођењу потребних новина – рекао је министар.

Право на достојанствено лечење

Сваког дана у Србији једно дете оболи, а сваке недеље једно дете умре од рака. Од свих болести у дечјем добу и адолесценцији, рак је први узрочник смрти, саопштило је Национално удружење родитеља деце оболеле од рака (НУРДОР).

Ирина Бан из ове организације указује да су неопходна улагања у опремање и реконструкцију хематоонколошких одељења, у организацију рехабилитационих кампова и нових едукација.

Родитељске куће

Синиша Мали, градоначелник Београда, рекао је да треба пронаћи системска решења за функционисање родитељских кућа, у којима се из удаљенијих крајева смештају деца и родитељи док су малишани на болничком лечењу, те да на томе морају да се ангажују држава, локалне самоуправе и невладине организације.

– Сви морамо да дамо допринос да дођемо до решења и обезбедимо континуирано финансирање и функционисање ових кућа – поручио је Мали.

– Такође, неопходно је што пре омогућити боловање родитеља до краја лечења оболеле деце. Сада је максимална дужина боловања четири месеца (16 недеља), а леукемија се, на пример, по протоколу лечи 105 недеља.

Треба, такође, осигурати право пацијента на достојанствено лечење, јер 80 одсто одељења нема смештај за родитеље у болници, немају довољан број санитарних чворова, као ни довољан број психолога, социјалних радника, медицинског и другог особља. Неопходно је омогућити и школовање за децу на лечењу. У овом тренутку за средњошколце не постоји никакав вид наставе. Хитно је потребно и отварање националног педијатријског канцер регистра, који је основа сваког програма за лечење, исход и дуго праћење у педијатријској онкологији. У овом тренутку, код нас не постоји систем дугог праћења након излечења – указује Ирина Бан.

Некажњени сејачи осиромашеног уранијума: Чик, нек’ неко тужи Американце

На неком сам порталу прочитала дирљиву причу о брачном пару који живи у неком граду у Србији. Он има рак, она умире од рака. Преко медија моле да им добри људи помогну да отплате дугове како им дјеца не би остала без крова кад им родитељи умру. Спомињу износ од неких 7.000 еура.

66

Знам да их мој прилог, можда ће на порталу осванути и број банковног рачуна, неће спасити, али би помогао.

Страшна прича? Банална прича. На бившим просторима покојне Југе људи се дијеле на оне који имају рак и оне који не знају да га имају. Нитко од висококвалифицираних стручњака у све страственије посвађаним земљицама не објављује колико има од рака болесних људи око нас…

Да нам је нетко пред двадесетак година рекао да ћемо се данас рукама и ногама борити за мјесто на столцу на коме ће нам у жилу увалити кемотерапију, а ње бити неће, што бисмо му рекли? Ништа нама тада није било јасно, као што нам ништа јасно није ни данас. Цркавамо у најстрашнијим мукама јер смо пресиромашни да бисмо баш свакоме болеснику могли у вену уштрцати лијековити отров. Лове нема јер су нас опљачкали, а успут нас и нашу дјецу и наше унучиће обогатили осиромашеним ураном…

У бившој Југославији ничега нема осим глади, биједе, мржње и рака. Да би ствар била тотално сулуда никоме од нас у којима чучи рак или се већ опуштено шета не пада на крај памети поставити питање, одакле сав тај рак? Додуше, зашто бисмо питали кад је довољно загуглати, осиромашени уран, па дознати што су нам Амери учинили.

Баш би било занимљиво кад би неки луђак са ових прелудих простора потегнуо питање отштете коју би нам због геноцида морали платити сијачи осиромашеног урана. Вуковарска трагедија, Сребреница, рушење Дубровника, убијање Сарајева, тјерање Срба из Хрватске, Шкабрња, рушење Моста у Мостару, проглашење Косова државом, концентрацијски логори у Мостару, Мањача и мањаче. Све су то пиздарије у успоредби са оним што су Амери посијали на овим некад нашим просторима.

Зашто неки наш раконосац не би на оном хашком суду за геноцид споменуо Амере? Зашто не би нетко тко се распада од рака имао право на посљедњу зајебанцију у животу? Никад се то неће догодити. Не зато јер онај суд у Хагу не смије судити Америма, ми једноставно нисмо зајебанти. На тлу бивше Југославије живе, још неко вријеме, људи без духа. Ускоро ће овим просторима бауљати само духови.

Све наше поразе и све наше „побједе“ једном ће ипак прекрити рузмарин, сњегови и шаш. Кости наших праунука обогаћене осиромашеним ураном дијелит ће се на усташе, четнике и балије. Боже, ми ни преко рака нећемо доћи до мира.

 

Vesti online