Да ли је могуће расветлити енигму маршала Југославије – Јосипа Броза. У пролеће 1977. Броз је рекао да се боји да ће прво нешто избити у Приштини и у Загребу.

Овог месеца се навршава 123. година од рођења Јосипа Броза, а да ли је та годишњица 7, 9, 12. или 25. маја, нажалост, историчари нису успели да се сложе. Као што се не слажу и око многобројних питања у вези са животом и делом вође комунистичке револуције, маршала Југославије, сина наших народа и народности…

Они непристраснији се слажу да је реч о изузетно комплексној и у много чему јединственој и необичној личности, каквих је веома мало било у двадесетом веку, и то не само са ових наших балканских простора. Али како данас стоје ствари, посвећеници „учитељице живота“ још дуго неће бити у стању да проникну у психу те несвакидашње личности, из дневнополитичких, идеолошких, националних или иних разлога. У ишчекивању тог „великог праска“ историчара, преостаје нам да с времена на време подсетимо на поједина аутентична сведочанства која би могла да помогну у расветљавању енигме Броз.

Дара Јанековић, активна и свестрана новинарка из Титовог периода, иначе првоборац, која је са њим урадила три опсежна и значајна интервјуа (1972, 1973. и 1976), забележила је и један разговор са Мирославом Крлежом, вођен у Загребу, на Тушканцу (Гвозд 23), 24. августа 1979. године, осам месеци пре Титове смрти.

Дара ће великом писцу покушати да објасни како је 1972. године успела да дође до Тита „заобилазним“, а не регуларним путем.

– Ту ми је помогао Стево Крајачић, за други и трећи разговор сама сам се хрвала с разним бирократама око Тита који су цензурирали и ублажавали Титове оштре ријечи, а кресали су и моја питања – испричала је Јанековићева.

Трећи интервју, објављен у фебруару 1976. године, на телевизији и у свим водећим југословенским дневним листовима, био је изузетно оштар. Нарочито у критици Савеза комуниста. Тако су била и интонирана питања ауторке. Због тога су челни људи Савеза комуниста Хрватске, а било их је и из Централног комитета, отворили „тихи рат“ против Даре Јанековић. Истовремено, водили су посебну акцију да се неутралишу ефекти које је тај разговор оставио у јавности. Због тога је Дара почела да припрема четврти, још темељнији разговор. Већ је све било договорено са Титом, али су се неки „врховници“ из партије супротставили и спречили га.

– Због тога ме је Тито први пут назвао, с Брда код Крања, и рекао: „Ја бих хтио да свакако начинимо тај разговор, да видимо гдје смо и куда све ово иде. Али, ето, другови се не слажу“ – испричаће Јанековићева Крлежи.

На ову исповест уследило је питање великог скептика.

– Добро, Даро, имала си више прилика разговарати са Титом и слободније, изван интервјуа и снимања, је ли он био забринут ситуацијом у земљи? Какав си дојам стекла – интересовао се Крлежа.

Новинарка је одговорила да је био „веома забринут“.

– Кад сам с њим имала онај први разговор 1972. године, још је био оптимист, вјеровао је да ће се све средити и смирити. Касније је постајао све већи песимист. У једној пригоди дословце ми је рекао: „Ако су истина све те оцјене о стању у нашем друштву, у земљи, у Савезу комуниста, онда сам ја забадава утрошио свој живот!“

Рекао ми је тада како се боји да ће најпре нешто избити на Комету и у Хрватској. То је било у Игалу, у пролеће 1977. године, за време ручка коме је осим Тита, Јованке и мене присуствовао и Едвард Кардељ – причала је Дара Јанековић.

– У то време било је само донекле познато да у „косовском лонцу“ непрестано ври, од јавности се то крило. Али што и зашто Хрватска, помислила сам наивно у том тренутку; нисам ништа ни упитала ни казала.

Дара се пожалила Крлежи да се боји нових, страшних заплета. Добронамерни и демократски оријентисани људи већ дуже време упозоравају да ова наша држава пуца по шавовима, записала је Дара Јанековић детаљ из разговора са бардом југословенске и хрватске књижевности, али и његов одговор:

– Кола су, изгледа, кренула низбрдо. И то поодавно. Тито је стар, али ипак све то још некако држи на окупу снагом своје личности. А што ће бити када он затвори очи? Куд који, мили моји! Могуће је да се све страсти поновно разбуктају на овој балканској племенској ветрометини, и да опет изазову узајамне макљаже, јер ништа се овде није променило у последњих две стотине година. Страсти су само запретене поразом националфашистичких снага у Другом светском рату – навео је Крлежа.

Мирослав Крлежа је те 1979. године изразио тадашње зебње које су многи осећали:

„Док је Тито жив, стране војске неће газити по нашем тлу, а касније ће све то зависити о нама самима, о онима који остану, или који преузму власт.“

Крлежу је посебно занимао интиман живот маршала.

Наиме, у јесен 1977. године, Титов раскид са Јованком претворен је у међународни скандал којим су се бавили и страни обавештајци и водећи медији већине земаља у свету.

Аферу је лансирала париска редакција „Хералд трибјуна“, који је у главном граду Француске излазио као заједничко европско издање „Њујорк тајмса“ и „Вашингтон поста“, а одмах су је преузеле десетине западних медија. Највише се спекулисало тиме што је она била Српкиња, а Тито се изјашњавао као Хрват. На тој матрици прављене су најразноврсније претпоставке о томе како је Јованка намеравала да наруши српско-хрватску равнотежу у југословенској федерацији, да на високе положаје доведе неке Србе, а да је један од њених највећих миљеника био заменик савезног секретара за народну одбрану, њен ратни командант генерал Ђоко Јованић. Једни су је проглашавали „разоткривеним агентом ЦИА“, други да је у немилости због „проруске конспирације“.

Први канал немачке телевизије постављао је питање „да ли је то крај романтичне приче у којој се сиромашна девојка са села појављује на двору на коме краљ влада као последњи Хабзбург“, а јапански новинари су у читавој ствари видели неки дубљи смисао. Извештавали су како су овом афером Вашингтон и Москва одмеравали снаге „за посттитовски период“ који су и једна и друга страна већ увелико називале „даном Д“.

У том покеру Американци су увек били први на потезу, а Совјети затечени, преносећи само званичне југословенске реакције, а читава ујдурма је окончана напрасним пензионисањем генерала Јованића. Нагађања о њеном хапшењу утихнула су тек кад је један индијски лист написао да Тито излази у шетњу „само са једном пудлицом“:

– То у најмању руку доказује да је безбедност госпође Броз обезбеђена, јер јој је Тито вратио њену пудлицу – писало је у индијским новинама.

РАЗЛАЗ СА КОЧОМ ПОПОВИЋЕМ

У време када је Дара Јанековић имала два дугачка интервјуа са Јосипом Брозом, лето на Брионима је редовно проводио и Коча Поповић. Одседао је у хотелу „Истра“ и дружио се са Мирославом и Белом Крлежом. Тамо је Коча долазио са супругом Лепом, возио је бицикл, бавио се подводним риболовом и понешто писао… а у своју викендицу у Трибуњу, поред Шибеника, није одлазио од 1971. године када су га једне вечери, у неком ресторану, извређали хрватски националисти. Коча, који је био са својим пријатељима, без речи је устао од стола и отишао. Никад више није дошао у Трибуњ. Продао је ту викендицу и у купио кућу у Дубровнику, коју је такође морао да напусти…

Тих дана Дара се виђала са Титом у више наврата. Готово сваког пута Тито би је питао:

– Виђаш ли Кочу?

– Да, ту је, рибари.

-Уверила сам се да је Тито јако волео Кочу и да је тешко поднео разлаз с њим – пише загребачка списатељица.

– Примјећујући то, његова супруга Јованка упитала би га:

„Зашто не позовеш Кочу да дође к нама?“

Тито би јој одговорио:

„Зна он гдје сам ја па нека дође, као што је то и прије чинио.“

Патио је због тога разлаза са својим миљеником, и није га више позивао. Био је то дубоки раскол, непоправљив. На последњем сусрету Тито је дочекао новинарку са великом кубанском цигаром. И одмах је рекао:

„Био је овдје јучер Коча, у траперицама и еспадрилама. Разговарали смо. Не дуго. Око пола сата. Али нисмо се нашли. Сурреалисте! (Надреалиста)“

Изговоривши то, Тито је неко време замишљен ћутао, а затим је, више сетно него пребацујући, додао:

„Не би он никада био славни командант да му ја нисам дао најбоље пролетерске јединице…“

Био је то коначни разлаз Тита са својим миљеником.

Извор: Вечерње новости

Ознаке: Југославија, Дара Јанековић, распад југославије, распад земље, Тито