Када би данас применили критеријуме које су америчке судије поставиле на судском процесу нацистима у Нирнбергу, непосредно после Другог светског рата, „сваки послератни амерички председник би – написао је, својевремено, Ноам Чомски – висио на вешалима“.

А, како би то изгледало и какву би стварну слику угледали када би, заиста, америчке председнике оцењивали и судили, не по слици коју спин-машинерија ствара о њима, него по ономе колико су људи њихови војници поубијали по свету у време њихових председничких мандата, а колико су сукоба и несрећа, евентуално, спречили?

Албрет (Ал) Карол, у његовој књизи „Бројање лешева: Дванаест најгорих и четири најбоља америчка председника“, покушава да одговори на ову хипотезу, али, нажалост, на типично вашингтонски светоназор о америчкој изузетности и „нај, нај“ мисији на Планети. Карол, тако, даје Линколну и Рузвелту похвале – једном за грађански рат у Америци, другом за Други светски рат – док све друге председнике само нежно бламира за „мале ратове“ и ноншалантно заобилази – као да никада није ни постојала – целу „митологију хуманитарног рата у Босни“ (Дејвид Свонсон у „Глобал Рисерчу“), а глатко игнорише целу серију других, освајачких, великих, али мање „хуманитарних“ америчких ратова.

О АУТОРУ

Дејан Лукић је  има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре.

Једино с чим би се човек мање заражен митом о „обећаном народу“, у потпуности сложио, јесте пишчева критичка примедба да се амерички председници и њихова лидерска улога у националним и светским догађајима – њихов председнички калибар – данас у Америци оцењују претежно таблоидним наративом.

На Западу и даље ништа ново. Поготово у Америци. Нај-нај грандоманија и – следствено – агресија које се безобзирно производе у „хуманитарне“ ратове, одувек су биле генетски део митологије о „нај, нај“ и феномен изгубљености у екстази властите величине. Енглези, уосталом, воле да кажу како ти сви око тебе изгледају као ексери, тада ти се у руци нађе маљ.

Труманов дипломата, Џорџ Кенан, био је кључни архитект хладног рата у ондашњем Вашингтону. Саставио је за Белу кућу приручник о томе како би САД требало да баратају са остатком света:

1. У односу са другим државама Америка „мора да се отресе сваке сентименталности и будних снова“!. Ништа спорно, рекло би се: прагматизам је полазиште сваке политике и дипломатије које рачунају на успех.

2. Америка мора да искључиво гледа наш национални интерес; морамо да се отарасимо свих жеља да се допадамо другима, да будемо адреса неког узвишеног међународног алтруизма.

3. Морамо да престанемно са стремљењем ка нереалним циљевима као што су људска права, демократија…

4. Савим је близу дан у коме ћемо морати да (у односу са светом) употребљавамо концепт директне силе.

5. Што нас мање буду спутавали идеалистички слогани – утолико боље …

Кратко. Јасно. Јуче и данас. Све по „приручнику“ по коме амерички председници, од Трумана, преко Клинтона, па, данас, до Нобеловца мир, баратају ексерима од остатка савета. Ништа ново ни спорно са становишта сваке империје, од Ханибала до Нобеловца. Док год им се може. А, може им се још сасвим мало и док још има оних којима су Клинтон, са бомбардовањем Србије и Нобеловац, са његовим мрцварењем Ирака, Авганистана и, ево сада, Јемена – идеал и фасцинација. Допишите их.

Извор: vesti-online.com

Ознаке: америчка изузетност, амерички председници, Дејан Лукић, САД