Прочитај ми чланак
Јелена Аврамовић има 12 година и већ две године живи сама у подстанарској собици, како би јој школа била ближе.
Самоћа је константа у животу Јелене Аврамовић, 12-годишњакиње из Шћепанице, села на обронцима планине Јадовник у југозападној Србији.
Као једно од двоје деце у целом региону Јадовника, Јелена је две године била једини ученик у подручној – четворогодишњој школи у Горњим Страњанима, удаљеној седам километара од њене куће.
Срећа јој се мало насмешила када је кренула у трећи разред, јер јој се тад придружило и друго дете – њен млађи брат Горан, с којим је две године делила разред, преноси Ал Џазира.
“Тада је било лепо, имала сам с киме да се дружим. Горан је био први, а ја трећи разред, онда ја четврти, а он у други, а уствари смо били у истом разреду и имали исту учитељицу”, присећа се Јелена.
Разред пун деце
Јеленин отац Благоје каже да на Јадовнику има више дивљих животиња него људи, које су често његовој деци биле једини пријатељи.
“Зна бити дана и дана да никог на целом Јадовнику не сретнете. Тешко је децу одгајати у таквој средини”, жали се Благоје.
Данас његова ћерка живи у Бродареву, градићу испод Јадовника, у којем је наставила основну школу, а будући да је скоро па немогуће да у једном дану стигне од своје куће до школе на наставу и потом се врати.
Иако је срећна што је коначно дошла у разред пун деце, у учионицу у којој се чује граја, а деца се на великом одмору играју са децом, а не са куцама или замишљеним пријатељима, она је поново усамљена.
Јелена од своје 11. године, односно од дана када је кренула у пети разред основне школе, живи сама, као подстанарка у једној собици у Бродареву, а за коју њени родитељи месечно плаћају 30 евра плус рачуне за струју и воду.
Станодавац Симо Вранић, док нас одводи до Јеленине собе, прича како је она вероватно најмлађи подстанар од Пријепоља до Ужица, али и – најмирнији.
“То се дете живо не чује. Звали смо је да дође код нас, да се поигра са нашом унуком, да једе, али никад не дође. Чим се заврши школа, она уђе у собу и више не излази. Рекао сам јој да се увече не закључава, јер ко зна шта се може десит, па да можемо да јој притрчимо”, прича Симо.
Пре него смо ушли, Јелена је распремила собу и наложила ватру. На почетку хладна собица, убрзо се угрејала од ватре која је бубњала у малој пећи. Јеленина подстанарска соба скромно је намештена стварима које јој је са села донео отац.
Кауч, витриница за гардеробу, сто са столицом, телевизор и пећ на дрва – употпуњују ентеријер у којем Јелена проводи своје детинство.
Планови за будућност
Она нема компјутер, таблет, фејсбук профил, нема ни једну једину играчку… Али ни због тога се не жали.
„Имам телевизор и није ми досадно. Кад не гледам телевизор, учим, читам лектиру”, каже тихо.
Иако јој је само 12 година, ова девојчица каже да се не плаши да спава сама у соби, нити се жали на самоћу. Уствари, она се не жали ни на шта. Ни на то што се буди у хладној соби, па сама ложи ватру, што се сама храни, сама се брине за своју гардеробу, сама савладава тешко школско градиво…
Питамо је зна ли да кува, како се храни и сналази за огрев.
“Тата ми донесе дрва, донесе ми лекове кад сам болесна, нешто хране, а углавном купим себи у граду – некад питу, некад кифле”, каже и показује вреће са исцепаним дрвима и два сирупа на столу.
Каже да су њене другарице биле изненађене кад је рекла да сама живи, па су у почетку навраћале да виде њену собицу.
“Дошле су из знатижеље, мало ту биле и отишле.”
Станодавац Симо додаје како његово двориште оживи када дође Јеленин брат.
“Кад је Горан ту, он само тутња двориштем и све је весело”.
По Јелену викендом долази отац и одводи је кући у Шћепаницу. То су за за њу најсрећнији дани – јер поново буде с братом и мамом, која, како каже, по цео дан ради на њиви и око стоке. Присећа се једног викенда кад није могла да оде кући јер су у школи надокнађивали дане за празнике и почиње да плаче – тихо и стидљиво.
Али, брзо обрише сузе и прича о плановима за будућност.
“Идуће године ће ми доћи брат, јер и он креће у пети разред па мора овде у школу”, каже, док јој смијешак титра на лицу.
Јелена планира након основне да упише средњу школу у Ужицу, а потом и факултет. Док нас прати, као што одрасли прате госте на вратима, и Јелена застане на прагу, ухвати за кваку на вратима и прича дуже него што је причала док смо седели.
Каже да јој је жеља да заврши школу за учитељицу, а онда се запослити у школи и то оној која има разреде – пуне деце, а онда затвара врата и враћа се у своју подстанарску собицу.
(Ал Џазира)
