Прочитај ми чланак
Владе Дивац је пре неколико дана, у хуманитарној акцији на полувремену утакмице Лејкерса у Лос Анђелесу, погодио кош с пола терена.
Александар Ђорђевић је три пута изводио „римејк” своје чувене тројке у последњем секунду финала Купа шампиона у Истанбулу 1992, а једном је то урадио по завршетку каријере, на опроштајном мечу браће Ђофреса у Бадалони.
Једном мајстори, увек мајстори…
Ова два аса, која су обележила једну епоху кошарке, сада су у новим улогама: Дивац је председник Олимпијског комитета Србије, а Ђорђевић селектор кошаркашке репрезентације. Данас им делују далеко сви они подвизи, од тинејџерских дана, када су се у Бормију поигравали будућим НБА асовима Пејтоном, Леријем Џонсоном, Огмоном, Брајаном и Скотом Вилијамсом и осталима, до зрелих година кад су државни тим водили до највећих висина. Била је то поезија од игре, брушене кроз одрастање уз бравуре Славнића, Кићановића и Далипагића, па се тако догађало и да Дивац подигне Ђорђевића да би извео закуцавање…
Данас нема никога ко би могао и да се усуди да то копира, али они верују да српска кошарка може да настави тамо где је стала југословенска. Уосталом, Ђорђевић је то доказао пре неколико месеци у Мадриду, када смо мимо свих очекивања постали вицепрваци света.
Пре три дана, у „Краун плази”, подсетили су се својих играчких дана, али су разговарали и о данашњој кошарци. Срели су се у том београдском хотелу на позив свог некадашњег учитеља Светислава Пешића (65), тренера Бајерна, који је кратку посету Београду искористио да окупи неке играче с којима је освојио Омладинско првенство света у Бормију 1987. Док су препричавали згоде из доба свог кошаркашког сазревања, правећи гримасе при помену првих тегова у Планинарском дому изнад Пирота, Пешић је само једном реченицом објаснио колико се кошарка променила од тада, цитирајући једног америчког колегу:
„Кад играч има у гаражи три-четири аутомобила уопште и не помишља да иде на офанзивни скок!”
Док је „демандинг коуч” (Пешић важи за тренера који много тражи) на кратко отишао да заврши неке своје обавезе, Ђорђевић и Дивац су наставили разговор. Пошто су се подсетили својих првих стипендија у Партизану, људима који су их усмеравали у кошарци, замолили смо их да наставимо причу о томе. Питали смо их каква су њихова искуства била с агентима у кошарци (менаџерима) а како данас гледају на то занимање…
– Кад сам донео прву стипендију оцу, он ме је терао да је вратим онима који су ми је дали, а то је био клуб. Питао ме је: „Ко су ти људи што ти дају паре, је л’ они знају да би ти играо и без пара”! – прича Дивац (46), који је као и тренер Пешић освојио све могуће златне медаље у такмичењима Светске кошаркашке федерације (ФИБА): кадетско и јуниорско првенство Европе, Омладинско првенство света, сениорске шампионате Европе и света.
– Нормално да се сећам своје прве стипендије. То се не заборавља. Била је плава коверта, у њој 100 марака. Донео сам кући и поносно ставио мајци на сто – говори Ђорђевић (47), рекордер финала европских првенстава (41 поен против Литваније у Атини 1995), стрелац многих кошева који су Србију дизали на ноге.
На питање кад су се први пут срели с појмом „менаџер”, Дивац одговара:
– Кад сам имао 18–19 година, неколико месеци пре но што сам одлучио да одем из Партизана у Лејкерсе. Узео сам менаџера Марка Флејшера који је остао уз мене до краја каријере. Саша Ђорђевић и ја смо имали по једног менаџера с којима смо и данас пријатељи, а данас играчи имају више менаџера. Улога менаџера била је само та да нам заштите уговоре, а нису нам били ни дадиље, ни раме за плакање, а још мање да нас воде из клуба у клуб како се њима прохте.
Ђорђевић се надовезује:
– Стицајем околности, био сам са Дивцем у Америци кад је требало да оде из Лејкерса. Његов менаџер га је звао да чује какви су му планови и Дивац му је само рекао: „Хтео бих да одем у Шарлот, Чикаго или Бостон” и менаџер је то уважио. Исто тако је било и са мном, када ме је мој менаџер Антонио Ричоти питао куда после Партизана. Рекао сам му да желим само у Милано и да ме друге понуде не занимају, а тамо сам, као што је познато, и завршио. Ричоти је, иначе, сарађивао с Флејшером који ми је радио уговор за НБА.
Слажу се да су менаџери неопходни у професионалном спорту и да, као у свакој професији, има и добрих и лоших менаџера. Међутим, наглашавају да је погубно то што има све више оних који се понашају као господари каријера играча и што малтене управљају њиховим животима. Али да је најгоре од свега ипак то што сами играчи пристају на такву своју подређену улогу.
– Данас постоји мишљење да је менаџер тај који играчу прави каријеру, што нема везе са истином. Играчи сами себи праве каријеру – или јеси или ниси! Ја сам после утакмица прво звао брата, фамилију, најбољег друга, да се њима похвалим због успеха или да се изјадам ако смо изгубили. А данас је први позив резервисан за менаџера. Схватам донекле родитеље младих играча, економску ситуацију, али на дуге стазе то није добро.
Ђорђевић додаје да је „постала пракса да се играч за своје неуспехе жали менаџеру, да код њега тражи утеху и потврду свог алибија”:
– Неки менаџери уче играча да су му криви и клуб и тренер кад игра лоше… Требало би лимитирати провизије менаџера, као у Америци. У том случају би се мање мешали у оно у шта иначе и не треба да се мешају.
Дивац каже да би свако „требало да се постави на своје место”:
– Менаџери да штите уговор играча, а играчи да се окрену свом раду, тренерима, онима од којих могу нешто да науче. Имао сам среће да већи део каријере проведем у Америци где је менаџерска провизија регулисана законом и износи четири посто. А код нас менаџери узимају провизију и од играча и од оба клуба, држе монопол. Док сам био председник Партизана један менаџер је уцењивао клуб. Ми смо хтели да доведемо играча кога је он заступао, али тај менаџер је хтео да нам у пакету прода још једног свог играча. Пошто нисмо пристали на то, он није пустио играча кога смо желели, који не само да никада није играо у Партизану – што је велика ствар за каријеру сваког кошаркаша – већ ни није постигао неки посебан успех.
Обојица истичу да је у њиховим каријерама важну улогу одиграо Драган Кићановић, у време док је био спортски директор Партизана. Ђорђевић прича:
– Мене је хтела Југопластика, тражио ме је Жељко Јерков. Ја сам питао Кићу шта да радим а он ми је рекао да сам проценим и да ће то поштовати. А ја сам желео да останем. Знао си да ће Кића да уради праву ствар и имао си сигурност да твоја каријера иде у правом смеру.
Дивац се надовезује:
– Кића нас је саветовао шта све треба да радимо. Мени је тако једног дана казао: „Ти си прерастао Партизан, теби је место у НБА!” И ја сам отишао у Америку, а да он ништа није имао од тога. Данас су другачија времена… Са супругом сам причао о томе како видимо пут нашег сина у кошарци. Свакако, био бих задовољан ако може да буде врхунски кошаркаш, али ако ниси врхунски, онда је то тежак живот. У Америци је то другачије регулисано, тамо мој Матија не може да тренира ако нема добре оцене.
– У Европи си инвалид после каријере – наставља Ђорђевић. – Ниси спреман за живот после кошарке, а лако се потроше паре које су тешко зарађене. Зато је Америка добро место за спорт. Играш кошарку и студираш а кад завршиш каријеру бавиш се оним за шта си се школовао.
Овде се разговор зауставио јер су их чекале неке обавезе. Дивац је узгред казао да на његову понуду Кошаркашком савезу Србије, да повремено на тренинзима пренесе део свог искуства центрима, није добио одговор ни после неколико година. Ђорђевић је сада селектор, па није немогуће да се у његовом програму нађу и Дивчеви часови Марјановићу, Радуљици, Милутинову…
Репрезентација једнако медаља
Док су Дивац и Ђорђевић разговарали могле су да се чују и следеће изјаве:
Дивац: „Наши тренери су нас учили победничком менталитету. Ћосић је долазио више пута на по десет дана у Краљево само да би радио са мном.”
Ђорђевић: „Нисмо ни помишљали на пораз. Између репрезентације и медаље стајао је знак једнакости.”
Дивац: „Ђорђевић је синоним за савршен скок-шут.”
Ђорђевић: „Дивац је плејмејкер у телу центра.”
Дивац: „Индивидуални рад је важнији од свега.”
Ђорђевић: „Сви из генерације која је освојила злато у Бормију остали смо пријатељи до данас. То је наш највећи успех.”
(Политика)
