Прочитај ми чланак
(Горан Ђорђевић)
Нова класа своју економску моћ заснива искључиво на добровољном уступању полуга државне моћи
Вашингтонски консензус је 1994. године представљао круну једног дугог процеса. Крај хладног рата је на пиједестал вечите истине и историјске победе, као последњу тачку развоја људске цивилизације, изнео либерализам, који је имао своје идеолошко утемељење у теоријама о крају историје. Међутим, за разлику од овог „учења“, које полази од истискивања државе из економских послова, у српском друштву овај процес одвија се на један структурно другачији начин. Овог пута ново распамећивање је истински другачије. Одвија се кроз узајамност процеса разградње – изградње, односно разградња државе и изградња нове класе. Једини циљ те класе је да на остацима остатака државних полуга моћи постане средство у двоструком процесу – новом умањивању државе, притом финансиране од новца грађана. Уколико овом приликом за тренутак апстрахујемо широко проблемско поље уступања државних функција, односно полуга или механизама државне моћи физичким или правним лицима и позабавимо се само економском страном скретања овог тока, можемо да запазимо заиста фантастична социолошка и антрополошка кретања на одвећ израњаваном телу српског друштва.
Србија је данас очи у очи са последњом етапом приватизације и прихватањем легализације сецесије Косова и Метохије, суочена са својеврсним наметањем идеје о „крају историје“ на једном локалном нивоу. Ту су, двадесет гoдинa кaсниje, живљe него икад пре, присутне идeje o нeпoстojaњу билo кoje aлтeрнaтивe сeм идeje o члaнству EУ, затим пoмирeња сa губиткoм Кoсoвa и, нaрaвнo, нeпoстojaњу билo кoje другe eлитe достојне вођства на овом трновитом путу. У тим оквирима не постоји ни контрола институција попут Уставног суда, Врховног касациног суда, Tужилaштвa, независних регулаторних тела, који су свесно прихватили да преузму улогу саучесника у сопственом убиству. Један систем без морала, бруталан по средствима, анационалан по духу и нихилистички према држави, пустио је себе са ланца.
Погледајмо процесе који се одвијају у држави.
ДРЖАВНЕ МИЛИЈАРДЕ У РУКАМА НОВЕ КЛАСЕ
Кроз изговор реформи – а имајући у виду да се приватизација ближи крају – врши се последње преливање новца грађана у приватне џепове преко јавног сектора за рачун али у име онога што се некад означавало као државне функције. Држава се свесно лишава својих инструмената моћи и они се уступају физичким или правним лицима, све под изговором економичности и ефикасности. Процес је, наравно, започео као део реформи правног система (најпре у сфери кривичнопроцесног и грађанског права), у којима су до тада кључно начело материјалне истине заменили споразуми о признању кривице тe начела процесне економије или ефикасности.
Појаве попут приватних извршитеља, јавних бележника, укидање локалних медија, укидање војске уз паралелно јачање приватних обезбеђења, пребацивање „породично-правног система изрицања санкција“ (према предлогу новог Грађанског законика) на вансудске органе, укидање државног система контроле квалитета роба и услуга, праћени су уједно преласком милијарди динара из државног „портфеља“ у крило или пoд крилa нове класе.
Посттранзициона деконструкција државе тражи нове људе. Нова класа настаје и развија се на до сада непознат начин. Док се тајкунима са правом могло пребацити богаћење на рачун државе, у овом феноменолошком забрану ситуација је још драстичнија. Наиме, тајкуни су своју економску моћ стекли на постојању, макар на елементарном нивoу, двостраног односа, чак и када је он сведен на ниво преваре, намештених тендера и спорних (договорених) приватизација. Нова класа своју економску моћ заснива искључиво на добровољном уступању полуга државне моћи, и то не пуким преносом тих полуга (нова класа не зна ни шта би са њима), већ преласком огромног новчаног фундуса који прати реализацију државних овлашћења.
Парадоксално, тројство слободног тржишта: приватизација, ослобађање од државне контроле и резање друштвене потрошње представљају само параван за успостављање нових класа, али новоустоличени представници нове елите не егзистирају на овим принципима. Нова класа не функционише по основама слободног тржишта или лојалне кокуренције, већ на својеврсном монополу који се заснива на чињеници да се статус припадника нове класе не стиче неком тржишном утакмицом макар на нивоу оправдања, већ се стиче административном одлуком министарства, која у случају негативне одлуке не мора да буде ни образложена (о чему сведочи чињеница да пријављени на конкурсу за нотаре нису добили образложење о неизбору, или најава јавних предузећа да ће након „првобитне акумулације“ равномерно расподелити предмете свим приватним извршитељима). Очигледно је да се Србија са остацима државних функција претворила у последње плодно тло за нови outsourcing, непознат савременом свету, јер се наш домаћи outsourcing свео на баналну разградњу државе, представивши се као алтернатива бeз aлтeрнaтивe, све правдајући се економичношћу и ефикасношћу.
Сматрамо сходним да на овом месту укажемо на једну аномалију новоуспостављеног система државности без државе. Док се држава избацује из себе, са друге стране, нови предлог грађанског законика омогућава задирање државе у приватну сферу, у однос родитеља и деце. Али, уколико загребемо по површини, видећемо да је улога државе и овде сведена на провизоријум, односно на средство преко кога ће други вансудски органи одузимати децу од неподобних родитеља и изрицати санкције родитељима, са ослонцем на спонзоре реформских процеса, оличене у разним глобализацијским фондацијама.
А КАД ДРЖАВЕ НЕСТАНЕ…
Нову класу не занимају државна овлашћења у својој свеукупности и у свом антрополошком или историјском значењу. Нову класу не занима идеологија, чак ни бизнис као такав, нити статусни положај који би је пре или касније довео у однос зависти или непатвореног сукоба са политички владајућим номенклатурама. Не, ову класу, саткану од немих носилаца транспортованих овлашћења јавног сектора, једино занима колики део псеудодржавног поступања би омогућио владајућим номенклатурама даљу егзистенцију на власти, преко спољног (о)правдања нових реформи, одавно сведених на мистику и превару. Зато нове класе нема у секторима као што су то култура или образовање.
Припадници нове класе су тихи и нечујни, и тек на први поглед личе оним описима елите које можемо наћи код Слободана Јовановића или Милутина Ускоковића. Они не жуде за лаким докторатима, скупим излетима у иностранство. Не, они су се већ претворили у врховне представнике самозадовољног склупчаног ћутања. Они су идеални представници нове посттранзиционе реконструкције државе, која, након овог последњег дељења државних полуга моћи, једноставно престаје да постоји. На друштвеној сцени остају само политичари владајуће елите, представници нове класе и остаци тајкунске привреде, који већ панично гледају како да остатке намакнутог блага пребаце у егзотичне рајеве.
Нови „просветитељски“ концепт, не представља само ударац на државне фунције у смислу институционалног ограничавања државе. Одузимање ових функција од држaве омогућило је да се држава све брже од фактора креатора стварности претвoри у материјалну инкарнацију стварности. У том водвиљу већ сви учествујемо. Овакав приступ представља ударац и на суштину државе односно на суверенитет државе (посебно код једне нарушене државе као што је то Србија). Јер ради се о функцијама које су, поред судства, војске, полиције, граничне контроле, обавештајних делатности, контроле болести, државног школског система, одувек представљале својеврстан domain reserve. А суверенитет као концепт моћи подразумева како унутрашњи тако и спољни суверенитет, који иде даље од реформи и по свом теоријском и практичном потенцијалу надкриљује целу државу са све Косовом и Метохијом, о чему сведоче УН. Овај процес иде и даље јер се не задржава на нивоу рушења државе, већ се завршава рушењем идеала државе. Зато се код нас свака идеја и сваки однос према држави своди на минималну државу. На овом нивоу експликације реформи видљива је та кобна унутрашња немоћ спољње моћи. Припадници нове класе не гледају толико далеко нити их интересују далеки хоризонти.
Али историја, та немилосрдна учитељица даје јасне поуке, знакови поред пута су у условима глобализације и информатичке револуције видљивији више него икад. А они указују само на једно. Кад нестане државе, наступа хаос, за све странке и све самозаваране и сaмoскривљeнe припаднике нове елите. У хаосу и бeдржaвљу сaмo припадништво класи или соју и није нека заштита.
