Председнику Николићу је место на војној паради у Москви 9. маја и разлог за то није да би наше усијане главе пркосиле Западу, већ да би пркосиле ревизији историје.

Скинувши дипломатске рукавице и откачивши Едуарда Кукана, уз поруку да је непристојно да му тај симпатични Словак даје савете које од њега нико није тражио, председник Томислав Николић се директно успротивио препоруци Европске уније да не присуствује војној паради у Москви, 9. маја. Наравно да је Кукан, шеф делегације Европског парламента, био само непосредни гласник Брисела и звучник Вашингтона који је укључен на појачало да Тому лепо замоли да се никако не појављује на свечаној бини поред Владимира Путина.

Ако је шеф државе ипак планирао да посети Русију на дан обележавања седам деценија од победе над фашизмом, Кукан се понудио да му се нађе и нацрта му путању кретања кроз град, у случају да Тома, рецимо, пожели да купи Драгици нову ташну. За Брисел је, дакле, прихватљиво да Тома, ако се баш на тај дан толико ужели Москве, посети споменик војницима палим у Другом светском рату. Али, таква сугестија, изговорена од стране обичног европског чиновника, да председник Србије никако не залута на бину где би гледао руске војне формације које ће дефиловати у славу победе над Хитлером, представља онај велики тренутак истине који доживи сваки српски политичар.

Ваљда је једино горе од препоруке Кукана Николићу да бојкотује војну параду у Москви била она када је Брисел послао Јелка Кацина као курира Јовицу да Вучићу пренесе поруку како премијер мора да заоштри политику према Русији, објави јој санкције и тиме јој, је л’ да, угрози економију.

Наиме, колико год српски лидери веровали да ће их заобићи тај тренутак судбине, односно сврставање уз само једну геополитичку зверку на ободу мрачне шуме, а у то су веровали и Слоба, и Ђинђић, и Коштуница, и Тадић, тај дан ће свакако доћи. Усуд сваког српског вожда је да једног јутра устане да се обрије, али тада у огледалу више никада неће видети своје лице. Вриснуће, али биће касно. У њега ће гледати Слободан Милошевић.

Разуме се да Запад то одлично зна. Зато америчка екселенција Кирби ноншалантно изјављује како су санкције према Србији биле оправдане, знајући да ће тиме подићи притисак не само Вучићу, већ и огромној већини Срба којима се санкције објашњавају као педагошка метода малолетним делинквентима. Потом се Србима, усред Београда, брани да колективно учествују на великој паради победе у Москви – кроз свог председника, као медијума. Отуда ту препоруку о Томиној туристичкој рути кроз Москву није изрекао неки од два Мајкла у Београду, било да је реч о Кирбију или Давенпорту, већ је препуштено да ту увредљиву поруку пренесе бивши министар спољних послова Словачке, земље која не признаје Косово и чији ће премијер, како се најављује, седети у свечаној ложи, негде у близини Путина! Тај западњачки цинизам је готово очаравајући. Да сам зао, рекао бих да зрачи као осиромашени уранијум.

Наиме, када је Путин долазио на војну параду у Београду, амбасадор Кирби је, појашњавајући своје изненађење зашто Београд зове само Путина, а не, рецимо, и Порошенка, казао да је Београд ослободила и Трећа украјинска армија, те је и израчунао да је 12 република било у саставу СССР-а, ваљда покушавајући да каже да су Руси били тек дванаестина Црвене армије, која је с Титовим партизанима ослобађала Београд, и то без балтичких република.

Иронија историје јесте и то да је гласник Кукан своју плодну дипломатску каријеру започињао у Африци, у време када је Чехословачка била на страни Варшавског пакта, те је, гле шеге, некада служио глобалним интересима револуционарне Москве. Сада Кукан представља алатку глобалистичког поретка Запада. И да заплет буде већи, заменик делегације која је дошла с Куканом зове се Игор Шолтес и има занимљиво порекло. Унук је Едварда Кардеља. Какав деда, такав унук!

Наследник друга Бевца, како су некада тепали идеологу самоуправног социјализма, прешао је надреалан породични, политички и идеолошки пут: од Едварда до Едуарда!

Тома се, ипак, сагињати неће! Отићи ће у Москву, иако је био званично опоменут. Али, шта је друго могао да уради? Председникова одлука да каже историјско „не” је још више за поштовање, имајући у виду његов војводски чин и офталмолошку четничку грешку: кад год види петокраку, њему се причињава кокарда.

Може ли, међутим, било који шеф државе игнорисати херојско учешће Југославије и Србије на победничкој страни у рату против нациста и дозвољава ли нам савест да заборавимо, као што то сада чине Камерон, Оланд или Обама, да су Руси били ударна песнице те незаборавне борбе? Фрау Ангели се, свакако, може прогледати кроз прсте када заобиђе Црвени трг 9. маја.

Србији је, односно Томи, место на тој бини. И разлог за то није да би наше усијане главе пркосиле Западу, већ да би пркосиле ревизији историје. Постоје, иначе, две врсте теорија о утицају Руса на Србе: једна је идолопоклоничка, а то је она о православном крвно-духовном братству по којем на крају филма стижу козаци на коњима и спасавају Косовку девојку од манијака који је спопадају по крвавом пољу равном. Други је пронатовски, који каже да су Руси за Србе исто што и хероин за петнаестогодишњака. Отуда се, ваљда, Срби понашају неурачунљиво, као уфиксани адолесцент који би да се, с времена на време, пошиба с новим светским поретком.

Где се, између ове две крајности, сада налазимо?

Москва од Београда тражи да јој не уводимо санкције и Тома и Вучић су сигурно дали часну пионирску да то неће учинити, јер Путин већ има озбиљне проблеме с уценом Подгорице, те му, поред Мила Ђукановића, фали још само један непријатељ таквог калибра.

Гротескност међународних односа је управо одсликао Мило Ђукановић, подижући ембарго Москви. Тај чин јесте навео читав озбиљан свет да штуца од смеха, али је управо у том спољнополитичком челичном ставу Подгорице исказана правоверност Монтенегрина који хрле ка ЕУ и НАТО. Мило се, сигурно, и сам тресао од смеха док је потписивао указ о санкцијама Москви, док га је Мишко Вуковић вероватно ударао по леђима, да се не загрцне, али је исто тако Мило савршено добро знао да његова потврда безрезервне послушности представља ону врсту улазнице малих земаља у европски свет за коју је Србија спремна као девица са села коју зову да с мамом и татом дође на аудицију за снимање еротског филма.

Србија још није спремна да скине мрак, али је питање колико ће њена невиност остати очувана, када започне детаљно пречешљавање преговора с Бриселом. То подразумева и заједничку спољну политику, то подразумева и губљење невиности или наивности, како год хоћемо да назовемо лутање Србије кроз компликоване вртлоге међународних односа.

За сада успевамо да разнежимо или разбеснимо час Москву, час Вашингтон, објашњавајући нашу спољнополитичку позицију као – антидарвинистички закон! По том закону, слабији замоли јачег на једној страни мрачне шуме да га не поједе, а онда одлази на супротну страну шуме и улази у пећину друге велике зверке и понови то исто. Замоли је да је не поједе, позивајући се на статусну и војну неутралност.

Али, како остварити тај вечни српски сан – да не будеш на јеловнику, већ за трпезом?

(Политика – Александар Апостоловски)

Ознаке: 9 мај, Александар Апостоловски, војна парада, ЕУ, Москва, Србија, Томислав Николић