Прочитај ми чланак
За империјалистичке западне глобалисте ратно жариште у Украјини није довољно – потребно им је неко ново… додатно, ужасније, крвавије, а гдје друго погодније него поново на Балкану. Многи политички фактори и збивања протеклих мјесеци указују да је барут за пламен увелико спреман, фали само још окидач за паљење фитиља, неке нове „Маркале“, неки нови „Рачак“ .
Очигледне су намјере англо-америчких ратних хушкача, којима је спона трајног мира између народа као брњица на чељустима неке прождрљиве немани, да жестоко распламсавају тензије, националне и вјерске мржње између народа на овим нестрећним просторима Балкана.
Њихова медијска политичка реторика под плаштом „хуманости“, о очувању мира и стабилности у региону, устаљени су облик лицемјера и лажи, док се у стварности иза свих замагљених кулиса силно дува у рог на изазивање ексцеса који би резултирали војном конфликту.
Један такав је и овај најновији инцидент у Сребреници.
Александар Вучић, премијер Србије, присуствовао је по својој вољи и на изричит налoг немачке канцеларке Ангеле Меркел и америчког амбасадора у Србији Мајка Кирбија комеморацији сребреничким жртвама у Поточарима.
Унапред подмукло изрежирана клопка западних и бошњачких елемената, да предсједник Владе Србије постане буквално жртва јавног линча, замало није уродила жељеним плодом.
Захваљујући само вјештим заштитним маневром припадника МУП-а Репубилике Српске, који су се дискретно у цивилним одијелима умјешали у разуларену масу, јер им је претходно строго забрањено од стране бошњачких власти да брину о безбједности премијера Вучића унутар Меморијалног центра, није дошло да се његови посмртни остаци ковчегом врате у Београд.
Можемо само замислити какве би стравично погубне последице биле за цјелокупну регују, (што је и био главни циљ), да се трагично окончао на премијера покушај куриозног атентата каменицама и другим расположивим тврдим предметима.
Све претходне запаљиве изјаве лидера Бошњака Бакира Изетбеговића, у вези потенцијалног присуства премијера Вучића комеморацији у Поточарима, изречене неколико дана пред њено одржавање, одраз су духовног нетрпељивог стања значајног дијела бошњачке популације, политичара и вјерских вођа према српском народу.
Ивер не пада далеко од кладе, какав отац Алија такав и син. Не гријешим са овом тезом, она је истинска, свидјело се то некоме или не. Рођен сам, одрастао и живио у Сарајеву до своје двадесете године. Знао сам и осјећао врло добро шта неко о неком мисли у том предратном некадашњем Мулти-Култи граду, кад се у сусрету прође један поред другог, рука стисне у поздраву, поглед упери у очи или забаци преко рамена.
Бројне послератне pуке помирења, под знаком мира и пријатељства, које су раније Тадић, а сада Вучић перманентно исказивали лидерима земаља у окружењу, нису биле прихваћене, нити ће бити још задуго.
Поред стравичног геноцида над српским народом током протекла два свјетска рата у двадесетом вијеку, брутално се игноришу и све српске жртве и страдања из 90-их година, јер анти-српска хистерија у болесним умовима мора да живи, све додле док се не дође до зацртаног циља, а то је укидање Републике Српске и разградња суверене државе Србије.
Постоје само двије варијанте да се избјегне тај евентуални црни сценарио.
Прва варијанта је смјена ове некомпонентне актуелне српске власти демократским законским средствима.
Друга варијанта је да се Влада Србије коначно дозове памети, изврши преокрет у својој спољној политици и започне процес спровођења одлучнe и мудрe политикe у складу са државним и националним интереса, што до сада није био случај.
Другим ријечима изражено, да се одустане од константног повиновања западним уцјенама и условима, – изразито штетнe и понижавајућe праксe свих ових минулих година.
Лако речено, али неизводљиво, јер по оној народној – вук длаку мјења, а ћуд никако – вјероватноћа да се Влада Србије ипак уразуми равна је нули.
Дакле, политичка ситуација на просторима екс Југославије нажалост није ни мало ружичаста, напротив, веома је критична. Живи се у великој зебњи и страху од избијања поновног рата.
Све се ради по сигналу западних сила, а такви сигнали пристижу све чешће.
Доношење Резолуције у Европском парламенту и покушај усвајања британске Резолуције о Сребреници у Савјету безбједности УН, није истинска брига Европе и САД за људска права, мир и стабилност на Балкану, већ цинична, лукава и опасна геополитичка игра Запада усмјерена против Русије.
The dirty game continues – прљава игра Запада се наставља…
Извор: СРБИН.ИНФО
