Прочитај ми чланак
Не знамо одакле неки представници власти црпу идеје о томе у ком правцу треба да иде промена свести српског народа. На основу више пута у медијима понављаних теза рекло би се да је Макс Вебер, немачки социолог, аутор чувене књиге „Протестантска етика и дух капитализма”, инспиратор слике промењеног српског идентитета.
Срби као народ требало би да преузму што више протестантске етике и тиме постану ефикаснији. Црква није претерано гласно реаговала на скандалозну идеју о нужној протестантизацији („до извесне мере”) српског народа.
Наша политичка ситуација је скоро надреална у лупинзима које изводе и власт и јадни остаци опозиције, мењајући своја убеђења као чарапе. Међутим изгледа да је и интелектуална јавност, благо речено, збуњена. Тако, на пример један угледни економиста, који се представља као „жесток критичар српског привредног и политичког система”, у својој критици истог каже да се слаже са властима да је потребна промена свести и објашњава основе проблема, самим тим и полазне потребне промене:
„Иза сваког друштвеног поретка стоји једна велика социјална филозофија или религиозна идеја. Ми не видимо да је то тако, али у суштини јесте. Поредимо три цивилизације и три религије – протестантску, католичку и православну, ортодоксну. Оне се по много чему разликују, али највише по успешности и ефикасности. Најуспешније су протестантске јер су системи вредности – марљивост, радиност, посвећеност и то да се не сме красти. Они не опраштају онима који краду, варају и руше друштвени поредак. Католици, међутим, омогућавају испаштање грехова. Код наше цивилизације, православне, свештеник опрашта грехове, бесплатно. И ти знаш да ти је опроштено и да можеш да поновиш.То је концепт, то је база друштва и њен метаболизам.“
Све у свему – рекло би се да макар у елитним слојевима српског друштва јача идеја о пожељној протестантизацији. Православна вера, тиме што свештеници опраштају грехове (бесплатно), спречава да марљивост, радиност, посвећеност и свест о томе да се не сме красти, и самим тим је препрека опоравку српске економије и друштва у целини.
Друштва основана на протестантској етици богатство су видела као очигледан доказ Божије милости, да би временом похлепу прихватила као мотор развоја. И то се очигледно показало „ефикасним”, пошто су у извесној мери они завладали светом и наравно, Србијом. Кад су Турци завладали Србијом, мало коме није током стотина година пало на памет да је потребно извршити „исламизацију” друштва како би српски народ постао успешнији.
Они којима је то пало на памет одрекли су се своје вере и временом су престали да буду Срби. Просто је необично да ико озбиљан сматра како српски домаћини због своје вере нису стајали иза вредности као што су „марљивост, радиност, посвећеност и то да се не сме красти”, а да су српски попови својим бесплатним праштањем грехова доприносили моралном кварењу сопственог народа. Свако иоле озбиљан досетио би се да је кварење и слабљење народа настало усред слабости државних институција које су некритичким прихватањем западних идеолошких модела, прво либерализма, затим комунизма, па опет либерализма довеле до тога да смо изгубили контакт са нашим традиционалним вредностима и знањем, и нисмо успели да дођемо до ефикасних модела опстанка а притом смо још изгубили морал и вредности уткане у православно хришћанство.
Ако је икаква промена свести потребна српском народу онда је то рашчишћавање магле туђих идеологија и повратак сопственим вредностима, што би једино омогућило повратак међу озбиљне и успешне народе. Дар за одређене делатности, било да се ради о уметности, економији, војној вештини или било чему другом што производи конкретне резултате тешко да је у нераскидивој вези са било којом религијом или идеологијом. Историја то показује бројним примерима. А то да вера у многоме утиче на друштвену атмосферу, на организацију друштва и праведну расподелу добара – то је тачно. И ту је велика одговорност Цркве. Да врати веру српском народу. Да се избори за повратак истинских православних хришћанских вредности. Уколико би се то десило, а ако желимо да опстанемо – то просто мора да се деси, у мањој или већој мери.
Овај последњи позив на протестантизацију, требало би да буде знак за узбуну свакоме ко се осећа као део православне културе и као припадник српског народа. Пожељном деловању Цркве на духовној и моралној обнови овог народа може помоћи унутрашња консолидација и добровољно прихватање обавеза и вредности од стране што већег броја верника. Само њихова искрена и несмућена жеља може бити покретач промене у ситуацији кад је институционални део Цркве добрим делом пасивизован превеликим утицајем свега онога што носи баш владајућа протестантска цивилизација, коју елитни слојеви без ограде призивају.
У православљу је највиша вредност била и биће љубав а не похлепа. Нека добро размисле сви шта нам је у овом тренутку најпотребније. Успостављање солидарности и високог система вредности или утирање пута апсолутној владавини ефикасне похлепе. И ако то не иде како треба – посезање за страхом који је суштина моћних идеологија двадесетог века, фашизма и комунизма, које и поред пораза изгледа да су још увек употребљиве.
Срби браћо и сестре, хајде да се позабавимо обновом Цркве и народа, уместо да се бавимо излизаним пропагандним порукама и објашњењима проблема типа да, забога, православни свештеници кваре тиме што опраштају грехове. И то људима који нити знају шта је грех, нити имају вере – осим у најбољем случају прихватања неког истањеног обичаја – али ето баш много полажу на то шта им свештеници кажу или им опросте.
