Прочитај ми чланак
У патријархалној Србији прве половине 19. Века, принцеза Анка била је „прва Европљанка, интелектуалка и аристократкиња“. Жена која је у много чему предњачила, у српству је, нажалост запамћена само због намере да своју ћерку Катарину уда за брата од стрица, кнеза Михаила. Овако у књизи „Принцеза Анка“, ауторка Живана Војиновић описује трећу ћерку газда Јеврема Обреновића и контроверзну српску принцезу.
– Анка Обреновић, коју су звали и Ана, била је самоуверена и неустрашива. Волела је своје презиме и луксуз. Због љубави према бечкој моди добила је надимак „Анка помодарка“. Убијена је 1868. године у Топчидерској шуми приликом атентата на Михаила Обреновића, а мало је познато да је својим телом покушала да заштити брата од стрица – казује њен биограф.
Принцеза Анка је била лепа и образована у време када се у Србији женска деца нису школовала. Јевремова мезимица учила је клавир и гитару, коју је почела да свира као осмогодишњакиња. Анини кућни учитељи били су Димитрије и Кристина Тирол, потом и Јосиф Шлезингер. Са 15 година је већ писала дневник и преводила текстове са немачког. У „Забавнику” за 1834. годину, „првоначална списатељица” обновљене Србије огласила се преводима „Елеонора Шеврејка” и „Огледало супружанске љубави и верности”. Преводилачки првенац потписала је иницијалима А.Е.О и девет звездица. Анка је сарађивала и у књижевном календару „Уранија”, који је излазио 1837. и 1838. године.
– Трећа кћи Јеврема, најмлађег брата кнеза Милоша, имала је узбудљиву младост, богат живот и трагичан крај. Рођена је 20. марта 1821. у очевом шабачком конаку и одмалена је била права принцеза. Имала је бујну природу и жестоку нарав, лепоту на мајку Томанију и оштроумље на стрица Милоша Обреновића – каже Живана.
ПОГЛЕД ВАТРЕН И БЛАГ
Како је Ана заиста изгледала сведочи опис Француза Адолфа Бланкија, који је 8. августа 1841. године у Бечу забележио: – Човека пре свега изненађује отменост њенога стаса, танког, гипког, високог и њен ватрени поглед поуздан и благ, упола просвећен, упола варварски. Бујна смеђа коса окружује на најособенији начин њено лице снажних, али привлачних црта.
За време прве владавине кнеза Милоша, Анка је постала прва дама Београда. Сви виђенији Срби и странци су били заљубљени у њу. За заљубљеног конзула Михановића Ана је муза, „анђео” и сунце његове душе. Написано је више песама посвећених Анки Обреновић. „Литератори” су јој по календарима и магазинима певали оде. Посвећена јој је књижица коју је „првоначалној србијанској списатељици” у Пешти 1834. лета испевао Данил Младеновић.
„Оду тринајстолетној Србкињи Сијатељнејшој Господични Анни Е. Обреновићевој”, испевао је Исидор Стојановић. Песмом ју је даровао и Симеон Милутиновић Сарајлија. Књижевник и публициста Теодор Павловић у „Летопису Матице србске” назвао је „крином лепоте”, а за владику Платона Атанацковића била је „прослављена српска звезда”, „Ружица од Истока” и „Српска Аспазија”.
Време заљубљивања претворило је господичну Ану у кокету и грешницу. Уживала је у колони обожавалаца. Руски историчар Нил Попов тврдио је да је најбоља девојка Србије. Инжењер Вилхелм Рихтер је признао да је за њега „звезда” којој се сви удварају.
Анка се удала за осамнаест година старијег спахију и темишварског финансијског магната Александра Константиновића. Свадба је почела 26. априла 1842. и трајала је три дана.
Александар Константиновић је 1858. године изненада умро, а Ана остала са четворо деце: Томанијом, Александром, Катарином и посмрчем Станом. У првој години удовиштва окренула се Јови Герману, удовцу своје сестре Симке. Из везе са њим родила је девојчицу и дала јој сестрино име. Савременици су зато Анку Обреновић сматрали фаталном женом. Милан Јовановић-Стојимировић назвао је кобном и „једним лепим чудовиштем”.
Од седам кћери Јеврема Обреновића, само је Анка дуже поживела, али је насилно умрла обележена грехом када је своју кћер Катарину гурнула у загрљај кнеза Михаила. Четрдесетдвогодишњи кнез планирао је брак с унуком свога стрица Јеврема. Због блиског сродства са малолетном Катарином, то је постало политичко питање првог реда. Кнез се надао да ће црква прихватити његову женидбу. Митрополит Михаило нови кнежев брак на видику назвао је „безбожним и нечувеним делом”, а председник владе и министар спољних послова Илија Гарашанин сматрао је да је све то „брука и несрећа која се не да поднети”.
Када се 29. маја 1868. после подне Михаило извезао у Кошутњак, напали су га атентатори. Анка је полетела да брани кнеза. Један метак јој је ушао кроз слепоочницу и изашао на други образ, а други јој се зарио у груди. Погинула је настојећи да заштити у народу омиљеног Михаила, а умрла као најомраженија међу Обреновићима. Нација је и данас памти као грешницу, а забораву је препуштена због приписане одговорности за кнежеву смрт.
(Вечерње новости)
