Косовска Митровица – Поново су се мука и болест, поред тешке и убоге сиротиње, надвиле над породицом Радивојевић из Бошњачке махале у Северној Косовској Митровици.

Ту, у строгом центру, одмах иза Трга Шумадија, где је десетине београдских и митровачких говорника беседило о срећнијој и бољој будућности, у Улици Козара, на броју 3, врата су замандаљена. По дворишту без капије гладни пси развлаче тек опран веш. Опран наруке и још се цеди док га хладна мартовска киша засипа.

Из све снаге лупамо не би ли нам неко од петоро Радивојевића отворио. Можда мали Данијел, који је недавно напунио три године. Тек, чусмо да је домаћин Драгош (55) у болници, на једном од одељења на које су га сместиле комшије, пошто је претходно пао испред туђег прага. Хитна помоћ, не тражећи упут и здравствену књижицу, коју има као радник „Трепче”, оставила га горе да се лечи.

– Добро сам, добро, хоћу кући. Деца ми сама. Плашим се за њих – тихо, скоро нечујно, као у бунилу, сам за себе говори Драгош, загледан у болнички прозор док хладна киша засипа град.

– Не јављају ми се ни Соња ни Марија. Бринем за њих, али још ми је теже што сам овде а тешка ме болест притисла – прерано остарео, прича Драгош, којег лекари и медицинско особље, чини се, и дуже држе ту не би ли га опоравили, знајући за сву беду и сиротињу која већ годинама притиска ову породицу. Плаче, чаршавом брише тешке сузе, на сточићу изнад углавља флаша сурутке, плазма кекс, флаша с водом. То му деца донела понуде из комшилука, из Бошњачке махале.

А сви, не само у Северној Митровици, већ и доле јужније, знају за злу коб ове породице која је некад важила за једну од најбогатијих у граду. Одмах по рату, у децембру 2000, пожар је Драгици и Драгошу однео двоје деце, трогодишњег Павла и четворогодишњу Ружицу.

Сви су тада плакали за њима, а срце је од туге препукло мајци која је, као и двоје деце, сахрањена у Рудару. Тамо је даноноћно био Драгош, а свеже гробове брата, сестре и мајке обилазили су и Марија (33) и Соња (24), које су поодавно једна у Аустрији а једна у Енглеској. Чујемо да се јављају, али Драгош, онако болестан, није могао да се сети.

Поново ударамо на врата у Козари број 3. Успут наиђосмо на Јанка, момка од 25 година, исцепаног, похабаног, у нечијој туђој одећи. Хладно време а он, рекло би се, го и бос. Навукао на себе неке прње које је добио од „добрих људи који хоће и вољни су да помогну”.

Оде, рече, да ради за надницу. Врата отвара Зорка (22), док у наручју држи сестрића Данијела. Виторка (23) није код куће, отишла да заради који динар.

– Чисти ту код једне породице. Ја сам сама с Данијелом, а сад сам дошла, донела ручак из народне кухиње – казује Зорка, висока, лепа девојка која, као и сестра и Јанко, има тек свршену основну школу.

Живе на казану народне кухиње а преживљавају и од оно нешто пара што Драгош заради у „Трепчи” и што добије „косовски додатак”. Тешка влага и мемла шире се кућом, а по столу шетају буба-русе.

Долазили су људи из завода, дезинфиковали целу кућу, али овде још има посла. Три собе с мало покућства, купатило и тесан ходник, то је сва имовина Радивојевића који су се после пожара некако скућили.

У кухињи два кауча, ко зна откад, рекло би се нађена на неком сметлишту. Хладно, Данијел цвокоће. Шпорет смедеревац хладан, а у ћошку од електричног шпорета остале само две рингле.

– Сад сам подигла социјалну помоћ и купила сам себи, Данијелу, Виторки и Јанку кекс и сокове, а треба да однесем и оцу у болницу плазму и сурутку. Плашимо се ноћу, нема оца, а Јанко, кад ради на надницу, оде негде далеко па га по два-три дана нема – говори бистроока Зорка, док Данијел у мокрим чарапицама и дотрајалим и поцепаним ципелицама тражи да изађе.

Врата на кући Радивојевића увек су закључана. Нема капије, па Данијел мора да је стално под кључем, у мемли, у једној соби где тек шкиљи кварцна пећ. Хладно је, да уједа.

Говори Зорка да је Виторка била код свог другог сина тамо у Србији, којег су јој одмах по рођењу „узели неки људи”.

– Били смо пре неки дан. Павле се обрадовао кад нас је видео. А чекамо позив из суда јер они морају да нам га врате. Павле је наш и није ничији. А и сви људи знају и цео комшилук зна како су нам Павла отели – плачући прича Зорка, која, као и њена сестра и брат Јанко, живи од социјалне помоћи, од неког динара који им дају они код којих чисте или им уделе „за севап”.

У кухињи, где шпорет није заложен већ десет дана, а и дрва је понестало, пластичне кутије, канте у којима је преостало пасуља, куваног кромпира, некакве чорбе, коју деца доносе одоздо из Бошњачке махале.

Ово је једина кућа без ограде и капије у Митровици, а после рата, у овој улици где су се укрштали и Кфор и Унмик и где су се најстрашније ствари у Митровици догађале, неопходно је било бар тарабе да се поставе.

Стизала је помоћ од људи добре воље овим људима, из Београда, из Србије, па је тако прошле године Драгош бетонским блоковима оградио део авлије, али капије нема а онда овде, у Бошњачкој махали, затвара се, замандали већ с првим мраком.

А некада је кућа Радивојевића била чувена као богата, као најчистија, а двориште најлепше у целој Косовској Митровици. Све је мирисало на тек процвале руже, на пробехарало воће… Тога више нема, нема од када је Драгица отишла за својом децом, а како јадан Драгош у болници рече, „спрема се и он тамо код својих”.

Заборавиле су, изгледа, власти на убоге Радивојевиће. Тражио је отац за Јанка посао, било где. Свуда су била само празна обећања. Тражио је посао и за две девојке, здраве, које само сиротиња убија. Нико осим народне кухиње, изгледа, не окреће главу овим Митровчанима, потомцима чувеног Стеве Јевремовића и Олге, Чехиње. Сада нови ветрови дувају овим градом, а можда нова власт, ова или нека друга, и мало среће пружи овој убогој сиротињи.

(Политика)

Ознаке: Косвоска Митровица, Косово и Метохија, Радивојевићи, Србија