Прочитај ми чланак
У Кијеву, уз улаз у стари градски парк, смештен је споменик Александру Сергејевичу Пушкину. Песник надахнуто и са миром у очима посматра даљину. Пре се уз постоље споменика увек могао видети букет свежег цвећа. Данас је другачије. Врат Александра Сергејевича је обавијен жуто-плавим платном. То је украјинска застава. Она је скроз изгужвана, голубови су је јако испрљали. То је сада кијевска мода. „Жовто-блакитнаја“ боја се може срести на најнеочекиванијем месту. Али Пушкин и даље мирно посматра благо се осмехујући, као да у даљини гледа у неки други град, неку другу земљу и сасвим другачији живот…
А како ми данас живимо у Кијеву? Па, живимо уколико се присетимо Александра Сергејевича тако, да су у нама „и божанско, и надахнуће“, и „блага је украјинска ноћ“, и вечита Лавра над Дњепром. А изнад – нешто туђе нанесено, нешто изненадно и случајно, повремено чак и ненормално и безочно. Понекад и смешно. Заробљени смо!
Обични Кијевљанин данас живи у лажи. Ујутро, чим се пробуди, он чује да је непријатељ напао његову земљу. Чињеница да тај непријатељ говори истим језиком којим говоре и они представља резултат судбинске грешке коју је направила историја. Ниоткуда не може да се чује нека другачија истина. Телевизијски канали „непријатеља“ су искључени. У раду је неколико њих на енглеском или немачком, али без обзира на све дивљење које осећа према Европи, просечни Кијевљанин слабо влада поменутим језицима.
Уопште узев – улога пропаганде, и то углавном телевизијске –огромна је. Она формира тзв. „праву слику“. По тој слици Кијевљани и сви Украјинци већ много векова желе да постану унијати или бар да се приближе „кијевском патријархату“. У граду је дошло до револуције. Збрисан је Јануковичев омрзнути режим. Азаров, који не познаје државни језик своје земље, главна личност у њиховим вицевима, пропао је. На чело земље су дошли национално свесни људи. То уопште нису фашисти. По свим показатељима – већ је требало да се иза кијевских брежуљака појави европска срећа. Међутим – нема је, највероватније зато што (погледај први део текста) – у земљи је рат који је заподео сусед – непријатељ.
Та се слика свакодневно, као чип, убацује у свест обичног Кијевљанина. И он, пошто од невидљивог програмера прими тај уметак, верује да су те слике његов прави живот. И да у тај живот не спада ништа, чега нема на слици. Најважнији знак постојања представља треперење телевизора!
Наравно, има и оних који се програмирању не дају. Али то је мањина. Њима је стварно тешко. Тешко је гледати блиске људе са избезумљеним погледом и исто тако чути њихове безумне речи. Прича мој добар познаник, познати музичар. Он и жена живе са родитељима. Али – родитељи су се разболели. Односно, потпали су под утицај оне силе која у украјинском главном граду слави пир. Тако је заједнички живот у малом стану постао пакао. Било какав покушај да се објасни нешто, што не спада у шему, код до тада спокојних старијих људи изазива невероватан бес. Од суза и прекора до вике и увреда. Познаник о томе говори у грчу, али без и сенке осуде. Говори онако, како се говори о тешким болесницима.
Град је добио и новог градоначелника. То је боксер и политичар Виталиј Кличко. Свест Кијевљана осећа муке раздвојености личности. Према званичној верзији градоначелник представља понос Украјине, те би се рекло да све је у реду. Али онај део душе становника Кијева који још није изгубио способност да разумом прихвата стварност, са неверицом и опрезом погледа у новог оца нације. Пре свега: све што тај нови отац нације каже увек треба да се дешифрује. Има „небојша“ који се охрабре па праве шале на рачун његовог неразумљивог говора. Праве грубе шале о повредама боксера које су оставиле траг на способности њиховог градоначелника. Затим, становништву дижу притисак отворена упозорења Виталија Владимировича (Кличка) да ће ова зима за Кијевљане бити сурова и да се треба побринути за алтернативне врсте горива. А брошуре које се убацују у поштанске сандучиће и које преко шема показују како „научно“ треба задихтовати балконе, као и какве све врсте грејалица могу бити опасне по живот, изазивају још јачу узнемиреност.
Она сила која је обухватила некада људски топао и весели град наставља да мења његов живот. Читавог лета из војне команде су стизали позиви уз претњу да мора да се учествује у започетом безумљу које је названо АТО. Студенти и постдипломци који су до јуче безбрижно шетали, они, који ни по једном закону не подлежу позиву у армију, као и њихове мајке, у очају су почели да траже склоништа. Невидљива сила може изненада да улети у кућу и одведе дете, да одведе сина. Али – не само дете.
Телефонирао ми је један новинар, који има звање – награду „заслужни новинар Украјине“. Има педесет пет година. Смеје се: крајем августа је добио позив. Предлажу му да се јави у војну јединицу. А он само што је оперисан, плус артритис – једва хода, а ту су и деца, и унуци…
Образовне установе Кијева су из истог извора „за реформе“ добили циркуларно писмо Министарства просвете. Тамо пише да у наставном кадру има људи који „симпатишу сепаратизам“. Па кажу да те људе треба хитно пријављивати и онемогућавати их у њиховој намери да утичу на младе душе. Такво писмо је добила и школа у којој ради моја жена и коју похађа наш син.
То је стара кијевска школа. Налази се поред Историјског музеја. И уопште цео тај крај је стар и врло познат. Сасвим близу, пре хиљаду година, ту се налазила свима од рођења знана Десјатинаја црква. Врло је вероватно да је туда у своје време ходао и крститељ Русије, равноапостолски кнез Владимир. Испод се виде Подол и Дњепар. Тамо је, на обали, Владимирова баба, књегиња Олга, изградила први православни храм у Русији, у част пророка Илије. Тај храм је опстао све до данас. Истина, и Владимира и Олгу називају „староукрајински“ кнежеви. А прелепа Андрејевска црква, која је одмах поред, дело је Растрелија, руског генија, и сада је већ само условно православна. Дали су је некаквој цркви која се скраћено назива УАПЦ.
Данас су душе Кијевљана збуњене. Пречесте су супротности и хаос. Вести да се наша блистава национална гарда окренула ка западу и да је могуће да ће у престоници доћи до новог Мајдана више никога не радује. Пре би се рекло – напротив!
Али они који имају дечју памет покушавају да се не збуне. На Дан независности у подземним пролазима и на улицама трговци ситницама на себе каче жуто-плаве венчиће, радују се, скакућу, све трудећи се да не мисле. Или да мисле да ће да „все буде гарно“, тј. да ће све бити у реду.
Има и оних који су у компликованој ситуацији. То су они који су прихватили промене са одушевљењем, како су већ навикли, и оних који су их такође прихватили, па чак и мало скакутали, али су ипак сачували навику да анализирају, примећујући да ништа не иде онако, како су се надали. Наравно, помаже заклињање да је Русија извршила агресију. Али мира у души више нема. Особе као Љашко и Јарош, који је, како су сви маштали, требало да се отопе као јутарња измаглица, не само да се нису отопиле, већ су постале део новог живота. Онај део у коме нема естетике. Естетике која мора да рањава „нежне“ душе оних што су некада „заједно са народом“ прихватили Мајдан. Мада, некако више не постоји воља да се загледа у душе те господе.
Они који у канцеларијама фирми и компанија блиских Европи плату примају у чврстој валути, они који спадају у локалну „креативну класу“, већином су бандеровци чији је матерњи језик – руски. Они Русију мрзе и плаше је се. Мада, више је се плаше (јер ако она дође – чврста валута може и да нестане). Од јутра до сутра преко Фејсбука размењују гадости против Руса. У коментарима себе приказују као свесне патриоте. При том пишу на руском језику са невероватним граматичким грешкама. Седећи у тенковима штите своје бандеровске идеале, али не само њих. А и упорно исчезавају (неко на Крит, неко у Анталију).
Посебна прича су деца. Њих је истински жао. Оно, што дете запамти у детињству, преко родитеља и средине у којој живи, често врло дуго одређује и његов живот, и његове поступке. Деца се не могу заштитити, она су искрена. Дупли стандарди за њих не важе. Тамо где тата и мама у кухињи пљују по Путину, тамо деца одмах у својим разредима у траже његове присталице и сањају да на грудима направе тетоважу у облику веза, како би потврдили да су прави Украјинци и како неко не би ни случајно закључио да су они „москаљи“, тј. московљани.
И уз све то, али изнад нас, горе, на високом брегу Печерска, поред Маријинског дворца (опет – пројекат великог Растрелија, саграђен по идеји императорке Јелисавете, ћерке Петра Првог) – зграда Врховне раде (скупштине). Ако су некада њени становници били објекти градске и свеукрајинске духовитости, сада оно што се тамо дешава више личи на Босове слике. Ако не на први поглед (сви су већ научили да носе кравате, чак и Тјагнибок), на други се већ осећа дух лудила због свега што се збива. А скоро сваког дана се штампа понеки нов закон – као што је онај о кажњавању затвором за помињање користи од Царинског свеза (изједначује се са позивом да се свргне Устав и, увијено, да се држави одузме суверенитет. Општа атмосфера страха и хистерије. „Посланици-босовци“ одавно живе у свом посебном свету, не осећајући своју земљу, а захваљујући камерама које трпе све приказују своје забринуте њушке.
Да, Кијев је стварно болестан. Окупиран. Ако су градови Донбаса порушени и освојени у физичком смислу, Кијев је у духовном. Нису порушене куће, већ душе. То је сада град преварених. Не бандеровски, већ зато што је пао, зато што је поверовао лажима.
Али мада га је ухватила непријатељска сила, он није престао да живи у вечности. И тако, он је увек – дело Богородице и… мајка свих руских градова. Још увек.
Ево и Универзитета Светог Владимира. Основао га је руски цар Николај Први. Његови почасни чланови су били И.С.Тургењев, Д.И.Мендељејев, Н.Е.Жуковски. Овде је студирао и велики хирург, добитник награде „Стаљинова премија“ за књигу „Запажања о гнојној хирургији“, као и Свети Лука (Војно-Јасењецки), архиепископ симферопољски и кримски. По овим улицама су ходали сликар Врубељ и писац Булгаков. На небу изнад Кијева је први у свету руски официр Петар Нестеров направио своју „мртву петљу“, која га је учинила славним. А ево и гроба П.А.Столипина. А тамо, у кући Н.Н.Рајевског, гост је био и Пушкин…
Па можемо ли ми, онда, да препустимо тај град? У ствари – зашто, и по ком праву? Наши очеви и дедови су га бранили и ослободили. Мој отац је био рањен када су Немци напредовали према Кијеву, а када се вратио у њему није нашао ни брата који је погинуо, ни оца и мајку.
Онај, чију су вољу угушили отровним зељем у облику информативне трулежи која се данима и данима улива у душу, не може да се поново дигне. Прво ће морати да се прекрије тај извор отрова. Да ли болесник може да га покрије? Сигурно – не! Може само онај код кога су очуване успомене и у коме живи светла снага. Онај, што у Парку славе скида капу пред вечитим пламеном. Онај, ко добро зна колико вреде „јунаци“, убачени у колективни мозак Кијевљана. Онај што, ма где живео досада, у Москви или Владивостоку, сматра за своје оне кијевске алеје кестенова и некада прелепе авионе „АН“, а гробове Николаја Амосова и Леонида Бикова за гробове најрођенијих. Кијев – за своју Отаџбину. Кијев припада онима који се нису разболели и онима што су болесни, али се још могу спасити. А најважније: Кијев подједнако припада и нашој деци. Зато га нећемо дати. Баш никада.
