Прочитај ми чланак
Глобална криза која је 2008. почела крахом америчке финансијске корпорације Lehman Brothers, да би потом експлодирала и као „цунами“ разорила бројнe светскe привреде, за последицу је имала наметање оштрих мера штедње и стихијску приватизацију преосталих државних компанија и имовинa, те јавних служби.
У Грчкој су на пример продавали цела острва, бивши италијански премијер Силвио Берлускони је желео приватизовати чак римски Колосеум, а свргнути египатски предсједник Морси је Катару намеравао дати у концесију пирамиде, посао којег је спречио генерал и актуелни председник Абдел Фатах Ал-Сиси.
Ово је само неколико случајева који су привукли медијску пажњу, али су од ових ексцентричних предлога још опасније тихе приватизације кроз јавно-приватно партнерство у секторима као што су здравство или школство, као и решавање једног дела запослених у јавним службама и давање тих услуга на располагање приватним улагачима.
Као што видимо приватизација се намеће целом свету, а најбескрупулознији је увек у земљама у којима главну реч воде финансијска и предузетничка олигархија са Запада.
Искуства Грчке, Шпаније, Италије, Португала, Кипра и многих других земаља, али и Сједињених Америчких Држава, требала би бити опомена свима да добро промисле пре него ћутке пређу преко предлога и иницијатива својих влада, којима је ионако задатак да испуњавају заповести својих надређених у Европској комисији, Међународном монетарном фонду или Светској банци.
Амерички аналитичар Алек Хендерсон пише о искуствима у својој домовини и за портал Alternet наводи шест ствари и разлога због којих никада и ни у ком случају не би смеле бити приватизоване. Снабдевање гасом, пијаћом водом или електричном енергијом, као и услуге комуналне инфраструктуре су ствари важне за здравље и опстанак људи и стога морају бити заштићене од корпоративне похлепе. Неке активности се могу издвојити из јавног сектора, али неке не.
Ствари које никада не би требале бити приватизоване
1. Питка вода
2000. године су становници трећег по величини града у Боливији, Cochabambi, претрпели огромне тешкоће када је продат градски водовод СЕМАПА, којег је преузео приватни конзорцијум Aguas del Tunari. Цене су се удвостручиле или утростручиле, сервис је искључен за оне који си нису могли да приуште да плате већу цену и многи становници Cochabambе су се изненада нашли без текуће воде у својим домовима. Уследили су грађански немири и велике демонстрације, а општи штрајк је паралисао град цела четири дана.
На крају, након насилних сукоба између демонстраната и боливијске интервентне полиције, вода у Aguas del Tunari. се вратила као јавно добро, а уговор с компанијом Aguas del Tunari је отказан. Актуелни боливијски председник Ево Моралес се противио приватизацији воде и дао подршку побуни за право на воду у Aguas del Tunari., а неки кажу да је тиме отворио пут победи на председничким изборима 2005. године. У Сједињеним Државама, међутим, становништво још увек на тежи начин учи да је приватизација снабдевања пијаћом водом страшна идеја.
2012. године је Eleanor Sochanski, 91-годишња старица из Камдене (Њу Џерзија), изненада добила рачун рачун од приватне компаније „Јунајтед вотар“ према којем је за услуге снабдевања водом дуговала 2167 долара. Будући да је госпођа имала просечну тромесечну потрошњу у вредности 50 – 60 долара, па чак и ако сама приватна фирма није могла објаснити што се догодило у обрачуну, компанија „Јунајтед вотар“ је покренула извршни поступак против Eleanor Sochanski и позвала се на „заложно право на некретнине дужника „, у овом случају на њену кућу.
Исто тако компанија „California-American Water“ није могла објаснити рачун у износу од 9 800 $ којег је изненада добио Тони Реј из Carmel Valleya (California), а који је иначе у просеку добијао рачуне од око 40 долара месечно. Становник Middletowna (New Jersey), Joe Pezzano, остао је шокиран открићем да му је компанија „New Jersey American Water Co.“ исто приватна фирма, прекинула снабдевање јер остао дужан 84 цента.
„Ако је ова врста лудила потраје и даље, Американци би се као и становници Cochabambе можда требали сами побринути и покренути своју побуну за право на воду“, пише Алек Хендерсон.
2. Затвори
Правда би, барем у теорији, требало да буде слепа. Но, када су укључи корпоративна похлепа може постати врло пристрасна и затварати људе. Сједињене Државе су на првом месту по броју затвореника у односу на број становника, више него било која друга земља у свету.
Док већина Американаца казну затвора служи казнионицама и затворима у државном власништву, раст затвора у приватном власништву је узнемирујући и опасан тренд, а сигуран профит потиче више хапшења, више кривичних поступака и више затварања.
2011. удружења „American Civil Liberties Union“ наводи „како приватни затвори за одрасле готово нису постојали до раних ’80 -их, да би се број затвореника у приватним затворима између 1990. и 2009. повећао за око 1600%. Данас су профитабилне компаније држе око 6% државних затвореника, 16% савезних затвореника и готово половина свих имиграната притворених од стране савезне владе“.
АЦЛУ такође пише да у америчким приватним затворима вероватно ради слабо обучено и потплаћено особље, услови су нехигијенски и „појачана је ниво насиља над затвореницима“. АЦЛУ напомиње да највећа америчка приватна затворска компанија, „Corrections Corporation of America“, када је 2010. савезном комисији поднела годишњи извештај, признала да њихов пословни модел зависи о високим стопама пресуда на затворске казне.
„На потражњу за нашим садржајима и услугама би могло негативно утицати опуштање у стандардима и одмеравању благих или условних пресуда, као и декриминализација одређених активности које су тренутно кажњиве прописима кривичних закона. На пример, било какве промене у законодавству с обзиром на дроге и контролисане супстанце или илегалну имиграцију могле би утицати на број ухапшених и осуђених особа, а тиме и потенцијално до смањења потражње за поправним установама, ко што је наша кућа „, потврђују из приватне затворске компаније“ „Corrections Corporation of America“. Једина која се у Америци супротставила приватним затворима је гувернерка савезне државе New Hampshire, Maggie Hassan, док су сви други, демократе или републиканци, сасвим свеједно, пали на овом испиту.
3. Ватрогасна служба
Либертаријанац John Stossel, уредник програма Fox Business Channel и новинар портала FoxNews.com, дуго је био заговорник приватизације ватрогасних јединица и сматра да ће се тако да снизи пореско оптерећење Американаца, али и да ће САД тако бити сигурније. Stossel тврди да би приватизација ватрогасне службе довела до веће ефикасности. Међутим, модел приватизованих ватрогасних јединица може имати катастрофалне резултате.
Године 1996. је насеље Rye Brook, (Њујорк), које се налази на око 30 километара од Менхетна, учинило грешку и узело приватну ватрогасну компанију „Rural-Metro Fire Department“ за борбу против пожара. Пре тога су ватрогасну заштиту у Rye Brook је водили ватрогасци из оближње станице у Port Chesteru (Њујорк).
Rye Brook се вратио јавним ватрогасним службама само две године касније, након што је 1.000.000 $ вредна кућа потпуно уништена у пожару. Салваторе М. Кресензи, начелник Rye Brookа, тада је признао да је договор са приватном ватрогасном компанијом био „неуспех“, а синдикати у јавном ватрогасном сектору су тврдили да је кућа могла бити спашена, само да је „Rural-Metro Fire Department“ ефикасније управљао у Rye Brook-у.
Седамнаест година касније, у августу 2013, на видело излази још једна прича у којој је опет протагонист приватна компанија „Rural-Metro Fire Department“, али овај пут у предграђу Феникса. Џастин и Касија Парсел, који су живели тамо, две недеље након што им је кућа изгорела до темеља добијају рачун од 19.825 долара, јер нису платили годишњу претплату приватној ватрогасној компанији и због чега су тужени.
Џастин и Касија Парсел су за Huffington Post рекли „како нису имали појма да је постојала таква услуга и да би радо платили годишњу накнаду, само да су били упознати са тим“.
Случај брачног пара Парсел је класичан пример зашто је за становништво, када су ватрогасне службе у питању, пуно бољи јавни сервис или принцип добровољних друштава која у Америци раде под слоганом „сви за једног, један за све“, него да људи плаћају надокнаде приватним компанијама у којима често раде људи са потпуно погрешним приступом тој делатности. Платити 19 825 $ кад ваш дом изгори до темеља је нешто што је недопустиво, али се дешава када се попусти пред „законима тржишта“.
4. Социјална заштита
Током своја два мандата као председник Сједињених Држава, Џорџ Јуниор Буш је позивао на приватизацију Службе за социјалну заштиту , а та је страшна идеја требала трајно заживети након економског краха у септембру 2008. У међувремену је крајња олигархија у Америци толико ојачала да више није важно што је председник демократа, а главни промотери ове идеје су организације, удружења и појединци као што су “Tea Party“, „Club for Growth“, гувернер Тексаса Рик Пери, конгресмен из Висконсина Паул Рајан и Zaklada Heritage, који људе још увек држе у заблуди, док у међувремену олигархии са Волстрита допуштају да игра руски рулет са социјалним осигурањем и држе да ће приватизација тог сектора бити добра идеја.
Нико од њих се не сећа лекције из Велике депресије ’30 -их или садашње економске кризе, које су указале на потребу строгих прописа у банкарском сектору. Дакако, пензиона штедња не мора укључивати социјалну сигурности и није гарантована осигураницима приватног пензијског фонда ИРА, али социјална заштита сама по себи мора остати у јавном сектору, управо онако како је замислио председник Франклин Делано Рузвелт и никако не сме бити предмет чак ни расправе о „могућој“ приватизацији.
5. Здравствено осигурање
У САД-у су реформе здравствене заштите предмет расправе од 2009., а застој рада владиних агенција и криза око изгласавања буџета за 2014. је увелико била обележена Обаминим инсистирањем на спровођењу његовог предизборног обећања, тзв. закона „ObamaCare„.
Конзервативци из групе „Tea Party“ су 2009. покренули агресивну кампању против такозваних ЛИВ гласача (Low information voters – гласачи слабо упућени у политику оп.а.) и поручивали им ствари попут: „Држите владу подаље од мог здравственог осигурања, ви проклети социјалисти „и „Нека влада макне руке – Медицинска заштита је моја“, али здравствено осигурање, које покрива све Американце старије од 65 година није основао никакав „Плави крст“ или“ Аетна“ (приватне компаније која пружају здравствене услуге у Сједињеним Државама ), него је то владин програм који је започео 1965. као део програма председника Линдона Џонсона, а проширио га је његов републикански наследник Ричард Никсон, који је, барем како тврди Хендерсон, „уз небројене мане био је релативно осетљив када је било речи о економији, околини и здравственој реформи „.
Здравствено осигурање је врло популарно међу америчким пензионерима, који су себи дугогодишњим радом и одрицањима обезбедили покривеност. Све то ипак није спречило републиканца из Висконсина, Паула Рајана, да покуша укинути јавно здравство, чиме би убио на хиљаде Американаца.
Рајан је предложио замену постојећег здравственог осигурања са боновима за приватно осигурање, што би цене здравствених услуга за старије особе подигло у небеса. Ричард Кирш с Института Рузвелт није претеривао када је рекао „да ће приватизација јавног здравства сваке године убије на десетине хиљада људи“.
„Пуно је добрих предности у закону здравствене заштите које би се изгубиле кад би била укинута. Но, кључно је да здравствено осигурање спашава животе. Студија лекара са Универзитета у Харварду каже да ће без осигурања на сваких милион људи умрети око њих 1 000. Будући да овакав какав јест, закон здравствене заштите покрива 32 милиона људи, његовим укидањем ће се годишње убити 32 000 људи.
Ко су ти људи?
Они су људи попут Tifanny Owens, мајке дечака који је стајао поред председника Обаме када је потписао Закон о здравственој заштити. Tifanny је умрла након што је изгубила посао и здравствено осигурање. Без здравственог осигурања она није могла добити третман потребан да остане жива. То су људи попут Billya Koehlera, човека који је умро када није могао да приушти да замени свој пејсмекерр јер је након отказа изгубио здравствено осигурање.
Ово су драматични примери, а већина других су свакодневне трагедије. Многи од неосигураних људи умиру рано, јер не учине ране дијагнозе и започну лечење за хроничне болести попут високог крвног притиска, астме и дијабетеса. Уместо тога, они добијају скупу хитну помоћ када им је здравствено стање толико погоршано, да често води у прерану смрт.
32 000 смртних случајева не укључују све „осигуране“, јер људи умиру и зато што имају лоше осигурање. Melanie Shouse из Мисурија није добила третман потребан за рак дојке, јер њено осигурање није покривало велики део њених потреба. Постоје и људи који су осакаћени јер су неосигурани, попут Маркуса Грајмеса у Вирџинији, који је изгубио вид, јер себи није могао да приушти да штеди за операцију очију. Нажалост, његов посао није укључивао и здравствено осигурање.
Кажу да није политички прихватљиво разговарати о истини и да ће укидање јавног здравства убити и осакатити неколико десетина хиљада људи. Кад је републиканац са Флориде, Алан Грејсон, рекао да републикански план здравствене заштите само помоћи људима да „брзо умру“, био је оштро нападнут од својих страначких колега и медија.
Зашто су тако тешко напали Грејсона? Зато јер су схватили да ће стварна расправа зауставити противнике јавног здравства, а његови противници неће моћи радничке породице цедити до смрти. Нажалост, већина демократа је ликовала и то видела као „лични напад републиканаца на Грејисона“. Уместо тога, демократе су га требали бранити и још више говорити истину.
Др. Кинг је рекао: „Од свих облика неправде, неједнакост у здравству је најшокантније и најнехуманији.“ Кључна реч овде је „неједнакост“. Ми смо по особи на здравствену негу потрошили двоструко више од било које друге развијене земље, али су оне пружиле добру покривеност свима и у њих готово да и нема накнадних личних трошкова. Ми имамо највећу неравноправност у здравственом систему на свету, а то убија десетине хиљада људи сваке године, што је шокантно и нехумано.
Дакле, када републиканци вичу и позивају на укидање јавног здравства и спречавање реформе, демократе би требали учинити више него само подсетити људе да ће његово укидање однети неку погодност. Демократе би требали кристално јасно рећи да ће укидање јавног здравства окончати живот, слободу и потрагу за срећом за 32 000 Американаца годишње „, написао је је Ричард Кирш, стручњак у области здравственог осигурања и виши сарадник Института Рузвелт из Њујорка.
6. Гас и електрична енергија
У Филаделфији много људи добија струју од комуналне компаније „PECO Energy“ и њихов гас је у градском власништву компаније PGW (Philadelphia Gas Works) која је основана 1836. Један од највећих противника продаје PGW-а приватној компанији UIL Holdings Corp. за 1,86 милијарди долара је Sam Bernhardt, виши званичник агенције „Food & Water Watch“.
Bernhard упозорава да ће УИЛ становницима Филаделфије вишеструко повећати цену гаса, а често истиче да ће све бити исто као и када се приватизовало водоснабдевање и исто ће бити и са електричном енергијом.
УИЛ се наводно договорио како неће повећати цене следеће три године, али након тога, упозорава Bernhard, све опције долазе у обзир. Како би доказао колико програм приватизације може бити штетан за потрошаче, „Food & Water Watch“ је понудио следеће податке о приватизацији водовода и канализације у предграђима Филаделфије. У Бенсалему, на пример, услуге за снабдевање водом и / или одвођење канализације су са 137,08 $ годишње, пре приватизације, поскупеле на 578,05 $ годишње, након приватизације.
У четврти Бристол Товншип, просечна цена је са 165,44 $ годишње, пре приватизације, порасла на 661,43 $ годишње, након приватизације. У четврти Медија се просечна годишња водна накнада повећала са $ 335,69, пре приватизације, на 792,22 $, након приватизације.
Thom Nickels зa Huffington Post пише: „PGW је добар за Филаделфију, јер као непрофитна комунална фирма даје целом граду гас по ниској цени, која ће бити три пута већа ако је преузме приватна корпорација као УИЛ, која постоји само зато да би повећала вредност акција и тако осигурала профит. У року од 10 година или мање, цене гаса под УИЛ-ом ће пробити плафон.
Уз врло хладне зиме, која су правило, будуће цене гаса које ће наметнути УИЛ могу значити праву катастрофу за већину становника овог града. Заиста, ако УИЛ купцима у односу на PGW знатно повећа цене, већини становника Филаделфије не преостаје ништа друго него да трпе оштру зиму, што раније нису морали.“
Као што видимо, искустава има разних и увек на крају испада да јавне, друштвене, комуналне, државне или какве већ год компаније за пружање услуга на крају ипак дају бољу услугу по мањој цени, чиме се нико од гуруа неолибералног капитализма и слободног тржишта неће сложити.
Међутим, нека то покушају објаснити свим овим људима које је за пример навео Алек Хендерсон, или пак десетинама и стотинама милиона незнаних који нису обухваћени са ових пар редака.
