Прочитај ми чланак

THE NEW YORKER: Како је преиграна Грчка

0

grcka protesti 0.bin

Осим неколико паничара, нико се није изненадио када су европски министри финансија постигли договор са Грчком о продужетку помоћи овој земљи до почетка лета. Сиризина влада је недељама понављала да на то неће пристати и да жели слободнији кредитни уговор. Постигнути договор у Бриселу је капитулација њене политике и победа Немачке и осталих држава чланица Европске уније.

Строго узев, игра још није завршена. Договор из Брисела је само прелазни споразум који ће очувати солвентност Гршке и њених банака, док ће се у међувремену наставити шири преговори о измирењу огромног грчког дуга. Грчки министар финансија Јанис Варуфакис је изнео неколико занимљивих идеја – на пример о пуштању нових државних обвезница које би замениле старе – али ниједан од његових покушаја нагодбе није успео.

Према извештајима из Атине, током последњих дана преговора грађани Грчке повлачили су новац из банака темпом од пет стотина милиона евра дневно. Будући да је европски програм кредитне помоћи истицао за недељу дана и да је Европска централна банка одбила да грчке банке снабде новцем – Сиризина влада би се, да није пристала на договор, суочила са финансијским колапсом. ЕЦБ је сугерисала Грчкој да пристане на услове Берлина и Брисела, Варуфакис и Ципрас су спустили лопту и пристали на продужетак помоћи.

Сиризине потезе ће наставити да надгледа омражена Тројка (ЕЦБ, ЕУ и ММФ), коју многи Грци сматрају одговорном за очајно стање у својој земљи. Грчка влада се у Бриселу додатно обавезала да ће спровести низ структурних реформи, чије детаље ће саопштити накнадно. Ако Тројка не буде задовољна овом понудом, Грчкој може бити ускраћен део потребног новца.

Супротно предизборним обећањима Сиризе, изгледа да је Варуфакис у Бриселу обећао да ће задржати неке од Тројкиних мера, као што је приватизација јавног сектора. У тексту споразума се каже: „Грчке власти се обавезују да ће се уздржати од било каквих измена мера и унилатералне промене политике и реформи које би негативно утицале на фискалне мере, економски опоравак или финансијску стабилност, по оцени институција“.

У замену за ове огромне уступке, Грчка влада је добила неке попусте укључујући смањење очекиваних фискалних резултата. По договору из 2012, Грчка је требало да оствари примарни буџетски суфицит у висини од 4,5 одсто БДП-а. (Примарни буџетски суфицит је приход од пореза умањен за потрошњу, не укључујући отплату камата на дуг.) Званично саопштење у вези са новим договором није прецизирало овогодишње циљеве: „Грчке власти такође су се обавезале да ће обезбедити примарни буџетски суфицит… у складу са саопштењем Еврогрупе из новембра 2012… Институције ће у постизању примарног буџетског суфицита у 2015. узети у обзир економске околности у тој години“.

То наговештава неку врсту олакшица. Варуфакис тврди да је циљ владе достизање суфицита од 1,5 одсто БДП-а. Будући да су приходи од пореза последњих месеци пресушили, то је још увек преамбициозан циљ и изгледа да искључује ширу примену кејнзијанских стимулативних мера. Али било какво попуштање политике штедње добро ће доћи Грцима – и то је оно што грчки званичници тврде да су постигли у Бриселу. „Данас је Грчка окренула нову страницу“, рекао је Ројтерсу један од њих. „Избегли смо рецесионе мере“.

grcka-eu

То није само спин. Сириза је новим договором заиста добила нешто значајно, мада не оно чему се надала када је 25. јануара дошла на власт. Тада се говорило о ослобађању Грчке и целе Европе из канџи политике штедње. Када је објављен нови споразум, неки грчки новинари су упозорили да га Варуфакис и Ципрас неће тако лако продати радикалнијим присталицама своје партије, који су већ на улицама и протестују против перфидности Немачке, Брисела и ЕЦБ-а.

Сад је јасно да су Ципрас и Варуфакис преценили своју позицију. Њихово хвалисање је наљутило Немачку и одвратило остале играче који су им били потребни за победу – ЕЦБ и Европску комисију. На први поглед, то је грешка у корацима Варуфакиса који је добар познавалац Теорије игара. Али лидери Сиризе су се појавили практично ниоткуда, па је разумљива њихова жеља да изађу у сусрет грађанском протесту који их је довео на власт.

На страни Варуфакиса и Ципраса је пре свега економска логика. Политика штедње се показала погубном по Грчку. Њен БДП је од 2009. пао готово за четвртину, а стопа незапослености је око 25%. Штедња није смањила дуг, напротив: у односу на БДП који је падао, дуг се повећавао и сада износи око 175% БДП-а.

Неки делови Европе саосећају са грчким невољама и такође сматрају да је политика штедње контрапродуктивна. Али чињеница је да Ципрас и Варуфакис нису имали праву подршку и да је то требало да схвате раније. Постојала је само једна карта са којом су могли да заиграју против Немачке и других кључних држава еврозоне: ако договор не успе, Грчка ће прогласити дифолт, банкрот, напустити еврозону и вратити се сопственој валути.

Међутим, већина грчких грађана, упркос невољама кроз које је прошла, не жели да напусти евро и током целе предизборне кампање Сириза је тврдила да нема намеру да напусти европску монетарну унију. Економски гледано, то је погубна политика (грчка економија је у толико лошем стању да би јој било боље да следи Аргентину која је 2002. прогласила дифолт и одбацила програм ММФ-а), али обећање да ће задржати евро је била цена коју је Сириза платила да би била прихваћена као озбиљан играч на грчкој политичкој сцени.

Волфганг Шојбле, окрутни министар финансија Немачке, схватио је да Варуфакис не може да одигра карту изласка Грчке, Греxита, и да га има у шаци. Немачка влада је категорично одбила да размотри грчки захтев за престанак кредитне помоћи и одобрење новог зајма и охрабрила је ЕЦБ да на то упозори Грчку. А онда је, пошто је Варуфакис на то пристао и затражио продужење текуће помоћи, Шојбле одбио и тај захтев, приморавши га на још веће уступке.

Када је договор постигнут, Шојбле није одолео да не подбоде Варуфакиса и његове сараднике. На Гардијановом блогу који је пратио ток преговора, он је приметио: „Грцима ће сигурно бити тешко да својим гласачима објасне овај договор“. Варуфакис је био умеренији: „Није време за славље. Овај договор је мали корак у правом смеру“.

(John Cassidy, The New Yorker)