Рушење Генералштаба и издрадња хотела или тржног центра у страном власништву на тој локацији представљало би акт агресије на културу, историју и архитектуру Србије.

У центру Београда, на углу Немањине улице и Кнеза Милоша, налази се једна величанствена грађевина. То је Генералштаб Војске Србије, који је бомбардован током НАТО агресије 1999. године и који је због тога данас у рушевном стању. Ова зграда, односно две зграде на две стране Немањине улице, објекат А и објекат Б, подигнута је према пројекту архитекте Николе Добровића, и представља јединствено архитектонско дело у свету. Чак и након што је бомбардована, она и даље карактеристичним изгледом представља знаменитост главног града Србије и неизоставни је део панораме Немањине улице.

О АУТОРУ

Лука Пушић je рођен 1992. године у Београду.
Завршио је Пету београдску гимназију и студент је права.
Године 2011. освојио је друго место на Републичком такмичењу из историје.
Аутор је криминалистичко-утопистичког романа „Тријумф Части“.

Међутим, појавила се могућност да једна од две зграде Генералштаба (објекат А, који је у горем стању за разлику од објекта Б чији један део није оштећен и где је и данас смештено министарство Одбране) буде срушена, чиме би се нарушила јединствена архитектонска целина коју она чини.

Иако овај објекат има статус споменика културе, председник владе Србије предложио је да се тај статус укине и да се локација на којој се Генералштаб налази прода страном инвеститору који би га разрушио и на његовом месту изградио луксузни хотел или тржни центар. Комплетна архитектонска струка успротивила се томе, али се чини да то није поколебало функционере који су на апел струке одговорили карактеристичном надменошћу.

Карактеристичан изглед Генералштаба са две деветоспратне греде од природног црвеног камена окренуте једна према другој, чини саставни део панораме Немањине улице

Не улазећи у разлоге естетике и различита схватања о модерној архитектури, рушење Генералштаба је недопустиво из културних и националних разлога. Како ова зграда представља једниствено дело архитектуре и значајан споменик једне епохе, јасни су културни разлози за њен опстанак. Али још важнији су национални разлози.

Не само да је архитектура једно од обележја националне културе, већ нас зграда Генералштаба свакодневно подсећа на нашу историју: са једне стране на битку против немачког окупатора у Другом светском рату у кањону Сутјеске, који је послужио као инспирација архитекти за ово здање, а са друге, на агресију која је на Србију извршена 1999. године када је то здање бомбардовано. Свака нација која држи до себе никада не би дозволила уклањање таквог споменика своје прошлости.

Поред тога што је јасно да би просечан српски грађанин тешко могао да приушти себи да буде гост у таквом хотелу, дошли бисмо у ситуацију да на месту где су некада српски генерали водили одбрану отаџбине, сада њихови сународници раде као келнери, лакеји и собарице страној пословној елити, и то управо из оних земаља које су тада на нас вршиле агресију! Сећајући се бомбардовања, може се рећи и да би комерцијалан објекат у власништву неке западне корпорације на месту некадашњег Генералштаба Војске Југославије представљао визуелно оличење пораза српског народа.

Наравно, не треба искључити ни могућност да власти желе рушење Генералштаба управо да би уклонили тај стални подсетник на однос НАТО пакта и САД према Србији. То је такође и подсетник на то на који начин је дошло до окупације Косова и Метохије, коју сада власти желе да легализују потписујући погубне споразуме са нелегалним приштинским институцијама и којима се суспендује суверенитет наше државе над јужном покрајином.

Оно што је најалармантнији аспект ове ситуације, то је порука коју даје високи државни функционер када предлаже да се споменици националне културе и историје продају и руше само зато што је неко спреман да за то плати велики новац. Тиме се грађанима Србије јасно поручује да је капитал већа вредност од историје, културе, народног суверенитета и националног поноса.

Зато сви грађани Србије треба да се придруже стручној јавности у енергичном противљењу како продаји, тако и рушењу зграде Генералштаба. Потребно је да се сви заложе за решење које би обезбедило да тај споменик културе и историје заувек остане нераздвојан део Београда. Уколико тренутно нема средстава за његову обнову, боље је да остане у рушевинама и да такав сачека време када ће га један оживљени народ обновити и поново у њега сместити врховни штаб своје војске (или тој згради дати неку другу адекватну функцију попут меморијалног центра), него да се дозволи једно такво ругање историји Србије какво би представљало продаја и рушење овог здања зарад изградње страног комерцијалног објекта на његовом месту.

(Академски круг)

Ознаке: архитектура, Београд, Војска Србије, генералштаб, Лука Пушић