Немогуће је живети од плате просветног радника. Ја с 23 године стажа и после смањења од 10 одсто примам 43.600 динара. У просвети више од 70 одсто нас има завршене факултете, магистратуре, докторате, троструко смо образованији него јавни сектор и остатак Србије.

Просечни просветни радник у Србији је неко ко има 45 година, више кредита, у великом броју случајева стамбени и који је у 76 процената жена. Знате, у Србији није необично да не можете да живите од своје плате. Али, гледајте, у Србији је недопустиво да то кажете и да се борите за своја права.

Овако у разговору за „Политику” прича Јасна Јанковић, мајка гимназијалца, професор, синдикалиста. Свој позив је заволела захваљујући мајци учитељици. У Правно-пословној школи у Београду предаје књижевност, реторику и беседништво, као и културу језичког изражавања.

Члан је Председништва Уније синдиката просветних радника Србије и једино препознатљиво женско лице када се у јавности говори о штрајку просветних радника који ево улази и у друго полугодиште. Каже да штрајкује од 1997. године и да се није надала да ће тај стаж да се протегне на школску 2014/15.

Како сте закључивали оцене, да ли сте ђацима „гледали кроз прсте”?

Професори данас не могу да буду онакви какви су били наши професори, јер данашње генерације нису онакве какви смо ми били. Ми смо били мање сумњичави, ја припадам генерацији коју је Бајага јединствено описао „ни на небу ни на земљи”. Данашња деца су чврсто на земљи, одрастају у свету у којем је њихово детињство прерано прекинуто неким озбиљним темама. Да бисмо се приближили данашњим генерацијама, ми морамо да будемо флексибилнији него што су били наши професори, технолошки писмени, да будемо и глумци и да се насмејемо и да се уозбиљимо и запретимо.

Оно чега често нисмо свесни јесте да је ово ипак индивидуална прича. Ми можемо да се сложимо око нечега, али када се затвори у одељење с 30 ђака, сваки наставник ће другачије да обради књижевно дело, без обзира на то што смо исто учени или имамо исте ставове. Зато је овај посао племенит и немам намеру да одавде одлазим, ја само желим да нама свима који радимо овај посао буде боље.

Да ли сте попустили у критеријумима у првом полугодишту?

Критеријум је код мене врло јасан и он бива саопштен ученицима 1. септембра: минимум за наше разговоре је прочитано дело и о томе нема ни преговора ни разговора.

Да ли сте стигли да пређете све лекције из првог полугодишта? Чињеница јесте да су ђаци оштећени за тих 15 минута, а и сами сте једном рекли да ћете, ако неки колега успе да пређе „Ану Карењину” за три часа –појести своју радну књижицу?

Ученици који су у школама у штрајку можда су оштећени што се тиче минутаже, али што се тиче посвећености професора верујте да не. Та посвећеност професора је већа него да смо радили 45 минута јер су схватили озбиљност ситуације.

Професори могу да се слепо придржавају плана и покушају да неко обимно дело ураде за три часа, али, искрено, не верујем да то ико ради. Јесте „Ана Карењина” најобимнија, али имамо дела која нису тог обима, али јесу значајна. Ја роман „На Дрини ћуприја” радим седам часова и не мислим да сам претерала, јер је то класика српске књижевности.

Из каквих уџбеника уче наша деца, да ли ви достављате примедбе и да ли просветне власти слушају глас наставника?

Могу само са жаљењем да констатујем да просветне власти мало или уопште не слушају глас оних који с децом раде. Када говорим о просвети, не говорим само о актуелној, него о читавом периоду уназад. Нисмо имали ту срећу да друштво препозна значај образовања, осим декларативно. Декларативно ће сваки избори донети много тога што ће се у просвети променити, а онда ће, ступањем на власт, влада заборавити своја обећања и говорити ону невероватну, узвичну реченицу „Нема пара!”. А у образовању има много тога што нема везе с новцем. Последица тога је да нам деца нерадо одлазе у школу, да се лоше осећају у школи и да школа постаје трауматично окружење за њих. У једном систему у коме нико није задовољан, ни деца, ни родитељи, ни наставници, ни комшије, у којем није задовољно седам милиона људи, ви не можете да очекујете да имате успех.

Али, ваш први захтев јесте везан за плате?

Ми не штрајкујемо само због плата, ми штрајкујемо и због услова рада, а овога пута штрајкујемо због неправде. Заиста сада потпуно разумемо када наши ђаци кажу да их највише боли када професор није исти према свима. Ми имамо већ коју владу по реду која је према некоме мајка, а према некоме маћеха. Нажалост, према нама некако увек маћеха или смо ми увек њена Пепељуга. А имамо и више злих сестара.

Ово су јавни подаци: просечна плата у образовању, пре смањења, била је 42.000, у јавном сектору 56.000, а у јавним предузећима 70.000 динара. И мислим да је савршено јасно ко се како третира и на који начин се врши и не врши правда и неправда.

За мене као мајку, професора и игром случаја синдикалног активисту је поражавајуће да од априла Унија синдиката просветних радника има предлог како да се реше платним разредима неправде у српском друштву и то уредно достављамо сваком министру, председнику владе, али то до сада никога није озбиљно заинтересовало. Не можете некога ко је најобразованији део друштва увек третирати као некога за кога никада нема новца.

Најчешћи контрааргумент који се може чути у јавности јесте да наставници не раде као остали запослени у држави, да дневно радите само неколико часова, да имате оне силне месеце за летње и друге распусте, да идете на екскурзије, дајете приватне часове…

Ех, да сам на своју штедњу књижицу уплаћивала динар сваки пут кад сам од родитеља чула реченицу: „Молим вас помозите јер не знам шта ћу с њим”… А они имају једно или двоје код куће, а ја их имам 30, а некада сам имала и 48 ученика у одељењу. Али, нисам уплаћивала, па сада морам да штрајкујем.

О томе да ли је наш посао тежак или лак, можемо да причамо само с онима који су некада покушали да раде с великим бројем ђака. Немогуће је да то препозна онај који то никада није радио. Ви у раду с ученицима имате неколико елемената: први је да вас они слушају, други је да ви с њима радите, а трећи је да они нешто науче.

То је мистификација занимања професора јер се некако увек меша директан рад с децом и оно када се ви спремате за тај рад, када однесете кући 38 вежбанки с писменим задацима и тамо покушавате да препознате размирице, породичне проблеме, сутрадан се саветујете с осталим колегама, педагогом, психологом, да ли да реагујете, на који начин да реагујете, да ли смете да реагујете…

Што се тиче распуста, наше обавезе не престају када се заврши школска година за ђаке, већ када се деца упишу у 1. разред, а то је ове године био 11. јул. Између краја године и уписа радимо администрацију. Поново смо се састали 19. августа и до 1. септембра имамо испите, припреме, планове, усаглашавање распореда часова…

Већ се чују гласови родитеља и да ће штрајк да доведе у питање одржавање матуре, да ли ће деца стићи да се квалитетно припреме?

Не видим како би штрајк могао да угрози малу матуру, нити како ће ученици да буду угрожени – сва припрема за малу матуру се не реализује на редовним часовима. То је можда начин да јавност помисли да ми радимо нешто што није добро.

Какву поруку ви шаљете својим ученицима на овај начин?

Када говорим о својим ђацима, ја увек говорим и о свом детету. Сваком детету у овом земљи професор који штрајкује показује да треба да се бори за своја права. Показује му начин на који се бори за своја права. Ми ниједног тренутка нисмо били агресивни, ни некултурни, нити употребљавали силу, већ покушавали да се договоримо, дајући предлоге.

Али сте и један дан прекршили закон потпуном обуставом рада.

Тај један дан је био последица петонедељног фингирања преговора и морали смо да продрмамо јавност. Ја сам то назвала грађанском непослушношћу.

Ми смо направили образовни систем у коме остају само они који не могу да се снађу другачије, тако нас људи виде. Ми смо довели српског учитеља у ситуацију да га сви прозивају како је неспособан. При том сте га демотивисали, понизили, користите моћна средства да покажете да када се буни није у праву, да је једино послушан учитељ добар учитељ, а онда хоћете да неко ову децу научи да мисле својом главом. Док српски учитељ не буде господин, ова земља не може да иде напред, нити да буде срећна.

Нестручно 40 одсто наставника математике

Говорите да пара има и како бисте ви решили овај штрајк, да сте којим случајем министар просвете?

Хвала што сте ме унапредили. Прво морамо да се пребројимо и умрежимо. Недопустиво је да се не зна колико нас има, колико наставника ради с 10 одсто, 20, 50 одсто, где је заступљен стручни кадар, а где није. Рећи ћу вам шокантан податак до којег смо дошли захваљујући Математичком факултету: 40 одсто наставног кадра математике је нестручно заступљено. Дакле, када се пребројимо, онда морамо нестручне да заменимо.

Можда ће болети, али то се мора решити. Имамо 30.000 људи који немају пун фонд часова, направили смо невероватан проблем и збрку, баласт за читаву државу јер ако ја имам 20 одсто фонда, имам 20 одсто плате, али 100 одсто дажбина које се плаћају држави. Место оног ко иде у пензију – дели се онима који су у систему. Тренутно не запошљавамо младе људе јер морамо да удомимо оне који су већ ту и ту вам је већ уштеда, ту су паре и то није мали новац.

И није истина оно што овај, али и министри пре њега понављају годинама – да 96 одсто просветног буџета иде на плате. Ми смо установили да за плате иде 80 одсто, дакле има простора да се о тих 16 одсто преговара и да се многе ствари промене.

(Политика)

Ознаке: Јасна Јанковић, просветари, штрајк