Напредак је у томе што је монопол Лажи угрожен, па ће се српско јавно мњење ослободити и последњих илузија.

Деведесетих година прошлог века мисао да ће се на Истоку појавити медиј који би могао да конкурише BBC-ију и CNN-у смела би да буде гласно изречена само у лудници. Толико је био тежак пораз социјалистичког Истока, симболички представљен на медијско-пропагандном плану као обрачун код Берлинског зида, а пред „слободним медијима” западног света. Четврт века касније хамбуршки Шпигл (Der Spiegel), водећи политички магазин у свету, констатује да је „руски председник Владимир Путин створио анти-CNN за западне гледаоце”; да „у Вашингтону13 пута више људи гледа тај руски програм него немачки еквивалент Дојче веле”; да „два милиона Британаца редовно гледа тај канал Кремља”; да је „његова интернет презентација успешнија од свих такмаца” и да је „у јуну (односи се на 2013; прим. С. Р.) Russia Today достигла рекорд на YouTube-у поставши прва ТВ-станица која је имала милијарду гледања својих видео-клипова”.

Том рату „против англосаксонског монопола” придружио се и Лари Кинг (Larry King), легенда америчког радио и телевизијског новинарства. Кинг је пре тога четврт века био бренд-лице CNN-а. „Најпознатији амерички ТВ-интервјуер пребегао Русима”, писао је лондонски Тајмс (The Times) маја 2013, алудирајући употребљеним глаголом на хладноратовско дезертерство, што се, подсећања ради, тада дешавало углавном, међу шпијунима.

Они који данашњу затегнутост односа Исток-Запад пореде с хладним ратом буде јаке асоцијације у публици, али суштински греше. Јер хладни рат је био сукоб два блока у гарду, чуо се звекет оружја, али углавном као фолклор установљених односа. Данас је звекет много ризичнији. Мање је под контролом, јер играчи немају јасан преглед игре. У току је растакање Pax Americana, завршава се стање монополарности у међународним односима, а, кад опада моћ Империје и она се суочава са губитком контроле над свим полугама моћи, онда ту више нема рутине. Потези су пре грозничави, полуконтролисани и све мање предвидиви. Russia Today, сада већ једноставно RT (Ар-Ти), симбол је прве велике побуне у сфери глобалне медијске манипулације.

О АУТОРУ

Слободан Рељић је новинар, дугогодишњи главни и одговорни уреднин НИН-а.

У пропагандном медијском моделу, како су осамдесетих година Ноам Чомски (Noam Chomsky) и Едвард Херман (Edward S. Hermann) убедљиво окарактерисали и именовали стање у медијском систему – а који се дотад кретало између ауторитарног и либертеријанског модела, где је овај други постављан као велики циљ западне демократије – „слободни” и „независни” медији су већ историјска чињеница.

„Производи медија претварају се у робу и дизајнирају тако да служе циљевима тржишта, не потребама грађана. Медији комерцијализацијом и централизацијом повећавају и своје заштитне моћи у оквиру сваке земље, и то растућом контролом над протоком информација, политичким утицајем и способношћу да постављају медијско-политички програм рада (који се усклађује са програмима оглашивача и корпоративне заједнице у целини).” (Херман и Мекчесни, 2004: 16)

Тај комплексни процес, који за резултат има чињеницу да је утицај копроративног капитала на политичке односе, и националне и интернационалне, доминантан, медије је довео у улогу да им је сасвим споредно информисање грађана и некад толико истицана „помоћ у долажењу до истине и контроли владе” (Рељић, 2014: 251).

Грађани су предмет перманентне пропагандне обраде – од економске до политичке. Од тога да купе корпоративне материјалне продукте, до тога да изаберу председника који ће бити извршилац корпоративног диктата. „Слобода медија” помиње се сада озбиљно само као уцена кад се какав „мали махараџа”, како су медији прозвали британског дипломату Педија Ешдауна (Jeremy John Durham Ashdown) због начина његовог управљања Босном, запути у неку земљу „колонијалне демократије” и тамо почне да уводи „либерална правила”. У том надобудном прекору свакако нема намере да се нешто заиста учини за успостављање истинске „демократске јавности” у земљама ограниченог суверенитета, већ је то васпитни притисак да се неки медиј не би одметнуо и почео да умишља, да на почетку трећег миленијума, глобално постоји икаква друга истина него – империјална. То грађани Србије, уосталом, имају у свом искуству. Дијагноза тог стања, у време NATO-бомбардовања СРЈ, стала је у три реченице:

„Пошто свет може да гледа само извештаје Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија, као и конференције са брифинга NATO, јасно је да Запад покушава да сву кривицу пребаци на Југославију. На основу властитог искуства из Босне могу вам рећи да је најважнији задатак западних електронских медија да преносе искључиво политичке ставове својих влада. Немојмо се заваравати о слободи медија у ‘највећој светској демократији’”, рекао је јуна 1999. Сатиш Намбијар (Chenicheri Satish Nambiar), познати индијски генерал, коме се свакако не може приговорити да не зна шта говори (Томић, 1999: 150).

ПРОПАГАНДА И КРИЗА ДЕМОКРАТИЈЕ

Успостављање пропагандног модела је последица процеса који је као главни ослонац узимао проналазак с почетка прошлог века да бизнис као прерушени насилник над људском свешћу „много успешније од државе успева да наметне ограничења”, јер је сав тај отров „прерушен у могућност избора” (Херман и Мекчесни, 2004: 281). „Успех” бизниса се састоји у томе да, „иако тржиште третира публику као потрошаче, а не као грађане, они ипак не чини потрошаче ‘сувереним’ у смислу да им дозвољава да сами бирају… Право на избор програма имају само власници и менаџери… Потрошачки аудиторијум има право на ‘слободан избор’ само у оквиру понуде коју сревирају господари тржишта. Тако, ако ти господари одлуче да не прикажу програм о све већој концентрацији медија, то ће бити реч правог суверена, а не потрошача” (Херман и Мекчесни, 2004: 281).

Могућност избора на глобалном медијском тржишту је као могућност затвореника у Гвантанаму да бира коју ће му музику за време шетње по кругу пуштати невидљиви чувари. Херман и Мекчесни у студији The New Media – The New Missionaries of Corporate Capitalism (1997) истичу ноторну чињеницу да је тржиште „ретко кад сасвим кохерентно” и да су без обзира на бучно слављење антимонополске контроле, медији „предмет озбиљних монополистичких ограничења”, и то не само тржишних.

Локалне политичке елите, деца униполарног света, у државним креатурама које је Александар Зиновјев (Александр Александрович Зиновьев) сликовито називао „колонијалне демократије” (Зиновјев, 1999), под реалним притиском и уз помоћ медијског ветра у леђа, често држе више до једног гласа неког безличног чиновника Стејт департмента него до милиона гласова својих грађана. А тамо где је „оглашавање важно колико и узајамна продаја и обим економије, и где је приступ тржишту често отежан, а степен концентрације често висок” (Херман и Мекчесни, 2004: 282) једино је могућа пасивна резистенција.

Тако „ови неконкурентни услови помажу да се објасни парадокс да се националне политике многих земаља Трећег света радије опредељују за локалне програме, иако је огромна већина програма који се приказује произведена у САД и увезена” (Херман и Мекчесни, 2004: 282). И сад, кад би демократија у Тећем свету могла и у назнакама да личи на проповеди CNN-ових суперзвезда, а тржиште на начела која „сто пута” понављају коментатори Вол-Стрит Џорнала (The Wall Street Journal), онда би било логично да се западна продукција повуче. Али, без обзира што „мала тржишта неекономског обима могу за увоз да издвоје свега пет до двадесет и пет одсто трошкова домаће продукције истог квалитета” просветљени „локални оглашивачи се у сваком случају из политичких разлога радије опредељују за стране програме” (Херман и Мекчесни, 2004: 28).

Шансе локалних програма су да се даље аутодеструктивно ломе, самоунижавају, поништавају своја достигнућа и знања, и систематски одумиру. Али обичан свет, на Западном Балкану на пример, „своју душу” је спасавао гледајући – презрен и одбачен – латиноамеричке љубиће, турске пословне драме са љубавним заплетима или индијске породичне саге без краја. Последњим напорима локална продукција је избацивала ретке десетке епизода Шојића или „бабу која се чешља док село гори”. За комерцијализовану телевизијску мануфактуру жеља публике је само полуга којом се свет „покретних слика” може учинити баналним до засићења. Тако, кад је и последња естрадна звезда у друштву пропалих политичара скинула грудњак пред једнооким Великим братом или се расуло друштво са фарме на којој се за дан изговори више гадости него у свим кафанама за годину дана – утихнули су и ријалитији.

Говорити у том брлогу о слободи новинара или јавном интересу изгледа цинично и обесмишљено. Инсистирати на приватизацији медија је слушање оебсовског диктата у коме ни онај ко „диктира”, ни онај ко неупитно извршава, не улазе у смисао радње нити сагледава последице. Ово стање се ни уз највећи напор не може мешати с знањима грађанског друштва да „права и одговорности масовне комуникације могу да јачају једино ако нису спутани ни државном влашћу ни влашћу комерицијалних корпорација” и да мора да се креће ка принципу публицитета „у коме је тежња ка разуму и истини била важнија од тежње ка личној добити, а појам јавне сфере и ‘јавног интереса’ осигуравао разголићење корупције и доминације” (De Berg, 2007: 151).

Без јавног интереса и јавне сфере, са медијским пропагандним моделом на делу, демократија је непрозирна бара у којој пливају „слепе рибице”, које се још увек у неким службеним документима помињу као грађани. Јер, „уз помоћ пропаганде се може учинити готово све, али се сигурно не може обезбедити понашање слободног човека или, на нижем степену, демократског човека”, говорио је Жак Елил (Jacques Ellul, 1973). И већ шездестих је било очигледно да је „човек који живи у демократском друштву и који је зависан од пропаганде испражњен од демократског садржаја”, а медији као „средства за ширење демократских идеја праве од грађанина, психолошки тоталитарног човека.

Једина разлика између њега и нацисте је што је он ‘тоталитаран човек са демократским убеђењима’, али та убеђења уопште не утичу на његово понашање. Та контрадикција је безизлаз који појединац осећа пошто је демократија за њега постала мит и низ демократских императива који покрећу условни рефлекс. Реч демократија је тек настојање које више уопште нема везе с демократским понашањем. А грађанину остаје да, док наступа као јуришни коњаник, стално понавља ‘свете формуле демократије’” (Ellul, 1973: 256).

RUSSIA TODAY – НОВО „ОРУЖЈЕ У РАТУ СЛИКА”

Много је наде у модерном свету уложено у технолошки напредак. Сиромашни и мали народи су веровали да им он може животе претворити у мале бајке, а империјалисти су се надали да се таквом технологијом, таквим везама и таквим брзинама, коначно може премрежити свет. Међутим, „планета спојена техником није се ујединила духом” и тако је, закључиће Режис Дебре (Regis Debray), упркос „оптимистичким” предвиђањима „одговор на убрзано економско и техничко уједињавање, карактеристично за модерно доба, жестока политичка и културна балканизација света” (Дебре, 2000: 236).

Колико год у западном колонијалном културном систему „Балкан” био основа за придеве и глаголе који производе негативан осећај, „балканизација” у дебреовском контексту носи другачији призвук. Само је „лудило” Балкана могло зауставити лудило new brave world накане да се „дарвинистичка динамика иновације (избор најисплативијег елиминацијом најнеуспешнијег!)” распадне при узлетању, па данас, срећом, немамо „у току стварање World Company или Сједињених земаљских држава” (Дебре, 2000: 236).

Дебреова анализа нашег распада иде даље од политичке балканизације. Тај свет се распао у самом језгру. У вери у себе. Поништавајући наше право да трагамо за истином свет је у „доба пропаганде” људско биће довео до руба „губљења орјентације”. Данас „ми, обични грађани, не знамо више ко каже шта је исправно и како. Ком ауторитету треба да се приклонимо. Сумњамо чак и да лекари, уместо да спасавају животе, намерно изазивају смрт. Не знамо да ли ћемо се најести или отровати од хране на нашем тањиру” (Дебре, 2000: 252).

Кад је технолошки напредак доведен у питање, корпоративни капитализам је изгубио последњу неупитну тачку ослонца. Сад се све клати и губи равнотежу. Демократија, очерупана и обогаљена, не може да буде од велике помоћи, јер, без обзира што Норберто Бобио (Norberto Bobbio), ратник за демократију као систем будућности, тврди да је чињеница над чињеницама то што „постоји суштинска разлика између политичког система у којем се више елита међусобно надмеће у изборној арени и система у којем постоји само једна група на власти”, ипак, не може а да порекне како „упорно трајање олигархије и елита на власти противречи демократским идеалима” (Bobbio, 1990: 7).

Иако су „градитељи првих демократских режима” чинили све да уклоне „присуство невидљиве моћи (које) изопачује демократију” (Bobbio, 1990: 7), учинак тог напора је слабо видљив. Једино је извесна метаморфоза, која се не тиче суштине, да се као што рече Рајт Милс (Charles Wright Mills, 1979), „са владања прешло на манипулисање”. Прецизније: „У модерном друштву принуда коју је монополизирала демократска држава ријетко је неопходна као стална мјера, али они који држе власт у својим рукама често се служе њом на прикривене начине.” (Mills, 1979: 110)

Како се ове суморне чињенице, које у савременом човеку производе латентни ужас, могу подвести под контролу у свету општег неповерења и распадања? За контролоре овог система нема дилеме, постоји једно, поуздано и проверено средство: то је пропаганда. Јер, заиста, који то медиј данас може да ову драму прекрати – информисањем. Истинитим информисањем, прецизније речено. Нема таквог медија. А тзв. нови медији, узмимо на пример Фејсбук (Facebook), ову ситуацију чини још трулијом а понуђаче решења неозбиљним самохвалисавцима и људима слабог морала.

Жак Елил, „хришћански анархиста” како су га звали, још је шездесетих прошлог века уочио да је савремени свет стигао у стање да, иако је то погибељно за „владавину народа”, модерној „демократији треба пропаганда” (Ellul, 1973). Пропадање почиње кад људи у демократским друштвима поверују у наговарање да, „кад се пропаганда користи за објаву демократских идеја, то је добро” и обрнуто – „ако је она (објава) лоша, то је само зато што је садржај ауторитаран” (Ellul, 1973: 236). Запрепашћен том до краја изведеном макијавелистичком логиком, Елил, је увиђавно написао да је „оваква позиција страшно идеалистична” и она „огољује принципијелне услове модерног света: примарност значења над сврхом”. Али већ у следећем пасусусу своје култне књиге Елил је био конкретнији:

„’Од тренутка кад демократија користи овај инструмент (пропаганду), пропаганда постаје демократска.’ Ово мишљење се не износи често тако поједностављено и агресивно, али то имплицитно мишљење се може наћи код већине америчких писаца. Ништа не може дирнути демократију: а с друге стране, она утискује свој карактер у све што додирне. Та предрасуда је важна за разумевање америчке демократске митологије и условно усвајање ових принципа од других народних демократија” (Ellul, 1973: 236).

Кад је већ извадио скалпел Жак Елил – иначе син атеистичког волтеровца, досељеника с Малте, потомка православне породице једног Грка и једне Српкиње – рез изводи до краја. У тој хипердемократској позицији „прави пропагандист мора бити хладан, луцидан и озбиљан хирург. Он је ту и субјект и објект. Пропагандиста који верује у то шта говори и допушта да би при некој грешци и сам постао жртва сопствене игре, осећа исту врсту слабости као хирург који оперише неког кога воли или се плаши суда чланова своје породице” (Ellul, 1973: 241). Али очекивања да пропагандиста засвагда буде „прави”, нереална су и бесмислена, па је Елил већ налазио да тадашња употреба инструмента на Западу показује „недостатак у виду слабости која је постала видљива у нацистичкој пропаганда у њеним последњим годинама: тачније, после 1943, кад се могло видети из њеног садржаја да је Гебелс и сам почео веровати у њу” (Ellul, 1973: 241).

Иако је незгодно узимати аналогије из Другог светског рата, осим ако нисте део „CNN-пропагандног блока”, она би се могла применити на однос „оригинала” (CNN) и анти-оригинала (RT). Путин покреће RT да би, како тачно констатује Шпигл, створио „оружје у рату слика”, а „стари ратници” никако не пристају да је њихова улога прочитана и да је све мање оних који верује у „добру намеру” у заштити људских права у свету или бригу о безбедоносној стабилности. Кад је почетком новембра 2014. РТ покренула локални британски канал вести у Лондону, огласило се и британско регулаторно тело Ofcom, а поводом текста о томе на Гардијановом сајту се појавило око шесто коментара читалаца. Сто људи, сто ћуди, али превладавао је осећај да је неопозиво угрожен монопол западног погледа на свет и то њиховим средствима. Приговори иду од питања, да ли би Руси то дозволили у својој држави, до примедби да за РТ паре даје држава. Велики походи западних компанија као купаца медија на Истоку, слање „инструктора” за локалне програме, наметање канала информисања – у трену нестаје, а заборави се и, ко оно бејаше оснивач BBC-ја или Ал Џазире? Јер „наша држава” је добра држава. Страна држава је тоталитарна. И зашто у то сумњати.

ИЗМЕЂУ ВЕСТЕРНИЗАЦИЈЕ И РАВНОТЕЖЕ ЈАВНОГ МЊЕЊА

У октобру 2014, Россиyа Сегоднyа (на руском: Россия Сегодня) „отвара представништва у 29 земаља, међу којима и у Србији, а Русија Владимира Путина доказује да је, ипак, научила медијске лекције од Америке, која је деценијама милионе долара трошила на пропаганду на локалним језицима… Најчешће са успехом да пласира своје виђење догађаја на свету” (Политика, 27. октобра, 2014). Россия Сегодня је међународна новинска агенција (у коју су инкорпорирани РИА Новости и радио Глас Русије) – на енглеском је Russia Today, што у формалном погледу не треба мешати са глобалном телевизијом Russia Today, која се тако звала до 2009. откад је преименована, што би се „сиененовски” рекло, ребрендирана, у – RT (Ар-Ти). А стварно, ове две медијске организације су толико удаљене да је главна уредница и новинске агенције и телевизије иста особа – тридесетчетворогодишња Маргарита Симоњан (Маргари́та Симо́новна Симонья́н, Margarita Simonovna Simonyan; на слици у средини), која је до формирања Россия Сегодня била само главна уредница RT.

Тих октобарских дана Лондон се већ суочавао са почетком емитовања локалног њуз програма за Британце – UK TV News channel, што је формално нешто друго од глобалног програма RT. Маргарита Симоњан је изјавила: „Увек је циљ RT био да доноси нове перспективе нашим гледаоцима – да им покаже ону страну приче која не може да се види у мејнстрим медијима. Сада, са посебним британским каналом, ми можемо да служимо потребама и интересима британске јавности у промовисању расправа и нових праваца мишљења о посебним британским темама” (The Guradian, 28. октобар, 2014).

Да нас Запад није деценијама навикавао да „страно” може бити „наше” и да „служи нашим потребама и интересима”, ове речи би звучале као цинизам и провокација. Овако су оне функционалне, и да промените име говорника и понеки присвојни придев, читалац-гледалац се не би изненадио/ла да оне долазе од директора или главног уредника BBC. У „доба пропаганде” Россия Сегодня, као и RT су природне појава. Додуше, Запад није планирао да ће се свет окренути на главу, па да ће, ето, и њима неко објашњавати – шта је нормално.

Додуше, чак и у време NATO-бомбардовања, кад је западна интелектуално-пропагандистичка заједница, улагала сву енергију да оправда право на „хуманитарну интервенцију“, Јирген Хабермас (Jürgen Habermas) је у познатом тексту „Хуманост и бестијалност – Рат на граници између права и морала” (објављен у магазину Цајт (Die Zeit), 30. априла 1999) нашао места за једну дилему: „Гледано из ове веома америчке, дакле националне перспективе једне нормативно оријентисане политике моћи, одлучно и бескомпромисно настављање борбе против Југославије, без обзира на све компликације, у нужди чак, и уз ангажовање копнених трупа, данас мора изгледати веродостојно. Макар је доследно, и то је нешто. Али шта ћемо рећи ако једног дана војни савез у неком другом региону, на пример у Азији, реши да оружаним путем спроводи политику људских права која би почивала на неком сасвим другачијем, наиме његовом, тумачењу међународног права или Повеље УН?” (Хабермас, 1999: 105).

Ако у овој последњој Хабермасовој реченици избаците придев „војни” и уместо „оружаним путем” ставите „пропагандом” – добићете доста прецизно објашњење шта је данас достигнуће Россия Сегодня и РТ. Парадокс је те улоге што ће у крајње вестернизованим јавним мњењима, као што је и ово у Србији, долазак Россия Сегодня и РТ деловати као освежење. У ком смислу? Нови извор ће понудити нови садржај, и то критички према оном који већ деценијама загађује наш здрав разум. То ће се извесно допасти многима. Пошто већ живимо у времену када се Истина и не поставља као циљ при ширењу информација, онда бар да можемо да чујемо и њену „другу страну”.

Српско јавно мњење ће добити импулс уравнотежења. Јер однос Запада према Србима и Србији је био екстремно непријатељски и суров. Изливи негативне пропаганде су били непропорционални величини земље и, рационално посматрано, величини њене улоге у свету. Напори политичких гарнитура у Србији да непријатељске поруке и јасно изрицане претње префарбају белим, као непријатне графите који су изронили после ноћне олује, могу да послуже за дневнополитичке сврхе, али – пошто ће речено и написано остати и за будуће генерације – NATO кажњавање без реалног злочина тешко да може бити заборављено.

Неки детаљи велике и бруталне вишедеценијске кампање су антологијски. Као на пример, када водећи колумниста Њујорк тајмса (The New York Times) пластично формулише претње у време кад највећа сила бомбардује, противно међународоном праву и без овлашћења ОУН, земљу са десетак милиона становника: „Хтели или не, ми смо у рату са српском нацијом, тако да ствари треба учинити јасним… Сваке недеље вашу земљу ћемо рушити враћањем уназад. Хоћете у 1950? Вратићемо вас у 1950. Хоћете у 1389?

Вратићемо вас у 1389!”, писао је Томас Фридман (Thomas Loren Friedman) 23. априла 1999. (Вуковић, 2009: 226). Делује као директна експликација генијалних мисли Ричарда Холбрука (Richard Charles Albert Holbrooke) да је „Принципов чин довео до почетка клизања Европе у два светска рата, и до успона и комунизма и фашизма”. А и ово је, наравно, у уређеном друштву усаглашено на највишем месту: „Не, Срби нису изазвали само Први светски рат, не, без њих не би било ни холокауста”, рећи ће амерички председник Бил Клинтон (William Jefferson „Bill“ Clinton) (Вуковић, 2009: 264).

Россия Сегодня, за промену, неће толико прецењивати нашу улогу у историји XX века. Односно, није извесно да ћемо оваквој Русији требати тако профилисани у глобалном пропагандном рату. Кажем, сада није извесно. Напротив, ми преко ретких руских извора сада имамо отворен и јасно дефинисан однос Запада према српским жртвама у грађанском рату. У неком времену наши медији су се тим истрајно бавили, али је време када то више није „политички коректно”: због „лидерства у региону”, због „Бриселског споразума”, нејасног политичког пројекта са Европском унијом, због притисака на Београд у вези са изјашњавањем о украјинској кризи…

КРАЈ АМЕРИЧКОГ МЕСИЈАНИЗМА

Улога Ал Џазире (Al Jazeera), која се често помиње као fierst-tier (медијски играч прве лиге), је битно другачија. У њеној појави нема ничег револуционарног у смислу корените промене. Јер је арапски-катарски глобални емитер из истог идеолошког информативно-пропагандног кода као BBC и CNN. Власник долази из касте светских богаташа који паре држе преко Океана и у политичким сукобима и војним порецима сврстани су у америчко-западну фалангу.

И ту није кључна чињеница што су по укидању канала BBC Arabic „бивши новинари арапског Би-Би-Сија убрзо постала нова лица Al Jazeera” (Бајчета, 2012: 32), већ објава финасијера, емира државе Катар, шеика Хамад бин Калифа ал Танија (Hamad bin Khalifa Al Thani) да ће – кад је „у јуну 1995. године извршио државни удар и преузео власт од оца у тренутку кад је био на одмору у Швајцарској” – да „покрене низ реформи у својој земљи, међу којима се истиче либерализација медија” (Бајчета, 2012: 32). Дакле, старог емира, савезника Запада наслеђује више прозападни – млади емир.

У почетку јесте на Западу постојала нека врста јавног дисциплиновања Ал Џазире, која, иако је у истом фронту, симболички подрива очигледни и неупитни западни монопол. Наравно, све је убрзо легло. У основи је пропагандни утицај високо вестернизираног медија као што је Ал Џазира у свету на који примарно утиче – контроверзан. Њен програм у арапском свету – где је антиамериканизам изузетно јак, најекспресивнији став тог света – јесте анестезирање тих јавности изнутра и одржавање пропагандног паралелног света чији су темељи у последњој деценији дубоко поткопани.

Позиција RT је битно другачија. Од западних средстава манипулације су преузети разрађени методи, журналистички жанрови и ефикасна организација. И она отвара пут емитерима других великих земаља. Кинези, такође, долазе. Тако Гардијан, после почетка емитовања RT програма за Британце, може да констатује да је то само „последња плотун у нападу меке силе у којем су RT, Ал Џазира, кинеска државна станица CCTV и BBC World Service и његова комерцијално постављена сестрица BBC World News само најпроминентнији играчи” (The Guradian, 3. новембар, 2014).

За човека који држи до демократије не може бити добро решење да убрзано и енормно јачају пропагандни инструменти. Али униполарни медијски тоталитаризам, ипак је погубније стање од пропагандног плурализма, колико год ово друго носило у себи иронију и мутан парадокс. Не може бити добро што Истина ником више није приоритет у медијима, али јесте неки напредак да је монопол Лажи угрожен. Мала јавна мњења, као српско, ослободиће се и последњих илузија. Све ће постати огољено. Свет менталног насиља, беспризорности, неувиђавног пуњења људских глава неподопштинама свих врста, аморална безобзирност повећаваће напетости, убрзавати распад и излазак из „година које је појела пропаганда” чинити крајње магловитом будућношћу.

У основи овде се ради о угрожености основних цивлизацијских вредности у „ери пропаганда”. Као што је исконска тежња Истини, на пример. Колатерална штета тога су и независно новинарство и слободни новинари. „Нека новија истраживања у САД, у вези с применом етичких кодекса у редакцијама, показују да већина новинара има сужену свест о моралном значењу своје активности. Актери медијских кампања (директори, уредници, новинари) као да су ‘одустали од свог моралног дискурса и у својим акцијама инсистирају на чисто функционалној, утилитаристичкој логици’. Медији и новинари су подређујући субјекти стварности, што се у специјалном рату користи за жртвовање професионалане етике” (Јевтовић, 2000: 20–21, курзиви С. Р.).

Шта има логичније него да у таквом свету руски председник, лидер силе у успону, 9. децембра 2013. потпише декрет о оснивању интернационалне новинске агенције у којој се уједињују РАИ Новости, радио Глас Русије и то повезује с успешном глобалном телевизијом RT и да на чело те институције стави познатог телевизијског новинара Димитрија Кисељова (Дми́трий Константи́нович Киселёв, на слици доле)? Он је за Запад „контроверзан” због коментара о заверама западног света против Русије и ставова о систематској подршци западних ценатара моћи хомосексуалном покрету.

Потез је то који јасно показује одлучност и правац у коме ће се кретати стратешки отпор сила у успону и указује на тактичке сетове вредности на којима ће се њихова акција подизати. То је у основи исти начин сагледавања ситуације, као онај генерала Намбијара у време NATO бомбардовања СРЈ. БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) је већ објавио свој начелни став да је униполарни тоталитаризам, колико год се покривао демократским пелеринама, после пада Берлинског зида постао неподношљив. Отпор великих нација, моћних држава и аутохтоних култура започео је тихо и у сенци заглушујуће западњачке медијске буке, али се претвара у – активну одбрану. У крајњој линији побуњени свет то разуме, како је то сажео руски интелектуалац и режисер Никита Михалков (Никита Сергеевич Михалков), као отпор „месијанству којим су опседнути (Американци), да све људе који нису као они, који не раде као они, сматрају људима ниже врсте” (Томић, 1999: 145).

Литература:

Бајчета, С. (2012). Al Jazeera као актер у међународном комуницирање, ЦМ: часопис за управљање комуницирањем, 7(25): 31–44.

Bider, B. (2013). Putin’s Weapon in the War of Images. Spiegel Online. Posećeno 18. XII 2014. URL:

http://www.spiegel.de/international/business/putin-fights-war-of-images-and-propaganda-with-russia-today-channel-e-916162.html.

Bider, B. (2013). Russia Today’s Editor-In-Chief:’The West Never Got Over the Cold War Stereotype.

Spiegel Online. Posećeno 18. XII 2014. URL:

http://www.spiegel.de/international/world/spiegel-interview-russia-today-editor-in-chief-margarita-simonyan-e-916356.html.

Бобио, Н. (1990). Будућност демократије – одбрана правила игре. Београд: Филип Вишњић.

Вуковић, С. (2009) Етика западних медија. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Станојевића.

Де Берг, Х. (2007). Истраживачко новинарство. Београд: Clio.

Дебре, Р. (2000) Увод у медиологију. Београд: Clio.

Ellul, J. (1973). Propaganda – the Formations on Men’s Attitudes. New York: Vintage Books.

Хабермас, Ј. (1999). Бестијалност и хуманост. Реч: часопис за књижевност, културу и друштвена питања, 55(1): 102–106.

Херман, Е., Мекчесни Р. (2004). Глобални медији. Београд: Clio.

Јевтовић, З. (2000). Тоталитаризам и масмедији. Неготин-Београд: Студио Рас.

Johnston, C., Planket, J. (2014). Russia Today launches UN version in new soft power onslaught. The Guradian. Posećeno 18. XII 2014. URL:

http://www.theguardian.com/media/2014/nov/02/russia-today-launch-uk-version-investigations-ofcom?CMP=ema_546

Mills, C. W. (1979). Бијели овратник – америчка средња класа. Загреб: Напријед.

Plunket, J. (2014). Kremlin-backed RT to launch UK TV news channel. The Guradian. Посећено 18. XII 2014. URL:

http://www.theguardian.com/media/2014/oct/28/kremlin-rt-uk-news-channel-russia-today

Petraudin, F. (2014). RT: Russia Today’s six most memorable moments. The Guradian. Посећено 18. XII 2014. URL:

http://www.theguardian.com/media/2014/oct/30/rt-russia-todays-six-most-memorable-moments?CMP=ema_546

Радичевић, Н. (2014) Клима неповерења. Политика. Посећено 18. XII 2014. URL:

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Klima-nepoverenja.sr.html.

Рељић, С. (2014). Криза медија и медији кризе. Београд: Службени гласник.

Томић, Н. (прир.) (1999). Сумрак Запада: изјаве светских интелектуалаца о убијању Југославије. Београд: Новости – Верзал Прес.

Зиновјев, А. (1999). Велика прекретница. Београд: Наш дом – L’age d’ Homme.

Текст је објављен у часопису Communication and Media Journal 32 (2014)

(Нови стандард)

Ознаке: западни медији, медијски рат, РТ, Русија данас, Слобода Рељић