Прочитај ми чланак
Студенти Хемијског факултета кажу да имају своју Ел Вудс, популарну лепотицу из филма „Правна плавуша“. Само што се наша плавуша није одлучила за Харвард, већ за Београдски универзитет. Александра Косовић, један од најмлађих докторанада и асистент Хемијског факултета, одлучно је рекла „не“ Енглеском научном центру.
– Могу да идем на вишемесечна усавршавања, али се враћам у мој Београд. Ја себе не видим ван Србије. Овде ћу да радим, усавршавам се, стичем знања док год будем имала услова за то, ма какви они били – одлучна је Александра Косовић.
Осмех и ведрина којом зрачи губе се, између стакларије лабораторије, у бледилу њеног белог мантила. Ту се озбиљна, строга, готово љута лаборанткиња, прихвата киселина, експеримента, хемијских реакција.
– Овде нема шале. Ово су озбиљне ствари – кратко ће ова двадесетпетогодишњакиња.
Такву је и професори описују. Паметна, педантна, одговорна, вредна, упорна. Сав труд очитао се и у студентском индексу, где су се једна за другом, као штампарска грешка, низале десетке. Њено име стоји и иза неколико истраживачких радова, успешно је савладала многе семинаре и оставила траг у лабораторијама широм Европе.
Каже, научни центри у Европи су све што један млад научник може пожелети. Јер, у савршеним условима за напредовање стичу се адекватна знања. Ипак, у контакту са странцима, Александра је увидела колико они, заправо, цене научнике из Србије, који у скромним условима достижу исте или више научне нивое.
– Отишла сам код декана и рекла да ме зову у иностранство, али да не желим да идем. Након мог монолога кратко ми је рекао: „Александра, ако не за вас, не знам за кога бисмо нашли овде посао“. То је био мој највећи успех. Остала сам овде, на мом матичном факултету – наставља Александра.
Сада је сарадник на предмету своје менторке, а од летњег семестра самостално ће држати и вежбе студентима хемије. Узгред, аистент је и на Пољопривредном факултету, уписала је другу годину докторских студија, пише неколико научних радова, а признаје да некада на послу зна да проведе и 12 часова. Жељно ишчекује и прве резултате оцењивања студената.
– Обожавам рад са њима, јер тачно знам како им је – прича Косанчићева. – Јако сам захтевна када радим и волим тишину, како би ме пажљиво слушали јер последице експеримената могу бити опасне. Са друге стране, знам и да им приђем на тесту, па прстом покажем шта није добро. Не, не помажем им, али просто укажем шта није добро. Шта ћу, таква сам.
Њена прича креће са друштвеног смера Земунске гимназије. После учења чак шест страних језика схватила је да јој „не леже“ друштвене, већ природне науке. Сада је врсни мастер хемијски инжењер и пред собом поставља нове циљеве. Сви они, наравно, везани су за матични факултет и родни град.
– И на мом примеру очито је оно што важи за хемичаре: да су као омађијани неком супстанцом која их доживотно веже за ту науку! – закључује Александра Косовић.
ОМИЉЕНА МЕЂУ СТУДЕНТИМА
Докторандкиња Хемијског факултета посебна је загонетка за студенте јачег пола. – Покушавају да ми се удварају, али ја на све то не обраћам пажњу. Ипак, најзанимљивије је кад не знају како да привуку моју пажњу, па онда излупетају неке глупости, како бих им се насмејала. Још симпатичније ми је кад оставе неку поруку на тесту, па поред ње додају и смајли – кроз смех ће Александра.
ПРЕПИСИВАЛА
Иако је била један од најбољих студента, признаје да је у првој години на испиту из физике била осигурана „пушкицама“.
– Била сам преплашена што их имам и од свог страха нисам успела са њих ништа да препишем. Тада сам се себи заклела да их никада више нећу користити. Сада кад дежурам на испиту насмешим се када студенти покушавају да преписују. Они нису ни свесни колико је све то провидно, али ни сама нисам била свесна па се правим да не видим баш све – каже млада асистенткиња.
СЕСТРА И БРАТ СТУДИРАЈУ У ИНОСТРАНСТВУ
Александра има старију сестру, која је по завршетку Филолошког факултета са студијама наставила у Шпанији и млађег брата, који је ове године завршио Међународне студије на Факултету политичких наука и мастер уписао у Будимпешти.
– Сестра се вратила у Шпанију, где су јој понудили посао, а мој брат сања о томе да оде у Русију, где би се бавио дипломатијом – објашњава Косовићева.
(Вечерње новости)
