Прочитај ми чланак
Ништа другосрбијанцима и евроунијатима није у овој земљи свето. Уништише све што подсећа на било шта што је било и што је, хвала Богу, још увек вредно а српско је: од привреде, културе, историје, традиције, уметности до школства, здравства…
Тако поделише и некадашње Удружење књижевника Србије, преузеше књижевне награде (којих је иначе пуна Србија и које углавном додељују кланови и пријатељи једни другима, јер је то био један од главних вредносних елемената за добијање националних пензија), узеше Српски ПЕН центар у своје руке, уништише некадашње угледне издавачке куће (Нолит, Просвета, БИГЗ…), књижевне часописе…
За неколико дана, односно 19. јануара, петочлани жири београдског недељника НИН за роман године, у саставу Владислава Гордић Петковић, Мића Вујичић, Божо Копривица, Михајло Пантић и Јасмина Врбавац, прогласиће добитника награде. Односно прогласиће најбољи роман, објављен прошле године.
И све би то било у реду да рок за доставу романа које кандидују издавачке куће или појединци није био 31. децембар 2014. године. А до тог дана по једнима стигло је више од 150 романа, по другима око 160, а по НИН-овом сајту тачно 170 романа. Што то, те бројке и нису толико важне, осим што су доказ, оценио је жири, хиперпродукције романа која “није донела и побољшање квалитета српске књижевне сцене”.
И све би то, да кажемо још једном, било у реду да жири само неколико дана после уласка у 2015. годину није саопштио јавности како је од у редакцију НИН-а пристиглих стотину педесет и/или нешто више романа одабрао у шири избор њих 30. Да би само који дан после тога објавио да је у ужи избор уврстио 11 романа. Па ће, вероватно, и даље тај избор сужавати све док нам не изабере један од тих романа и прогласи га за роман године.
Дакле, све би то, да кажемо још једном, било у реду да напросто није за веровати да је петочлани жири успео да иоле пажљивије од 31. децембра прочита све пристигле романе, па да за два-три дана прочита оних 30 из ширег и да предложи ових 11 из ужег избора.
Да су из дана у дан чланови жирија читали романе који су током 2014. године објављивани, а они се у највећем броју, према неким нашим сазнањима, ипак први пут појављују на Међународном сајму књига у Београду (увек је у другој половини октобра), да су завршили све оне курсеве брзог читања на којима су нас брзом читању подучавали неки инострани брзочитачки “стручњаци”, чланови жирија све те романе нису једноставно физички могли стићи да прочитају. Поготово што они професионално раде неке друге послове и што нису, дакле, професионални НИН-ови читачи романа. Према томе, само који дан после последњег дана рока за достављање романа саопштити шири избор од 30 романа заиста је ругање с НИН-овом наградом. А много мање с романима и њиховим “хиперпродуктивним” ауторима.
Ништа ту друго није било могуће осим у шири па затим и у ужи избор уврстити члановима жирија позната имена аутора приспелих романа. Односно имена оних (својих) аутора за које они могу гарантовати да они заиста могу да напишу добар роман. А што неке од приспелих романа нико од њих није ни погледао а камоли прочитао – нема везе. Жирију непознато име не може да напише добар роман. И тачка.
Да подсетимо, НИН-ова награда први пут је додељена 1954. године – Добрици Ћосићу за роман “Корени”. Награду су после тога добили и такви писци као што су Оскар Давичо, Бранко Ћопић, Мирослав Крлежа, Ранко Маринковић, Меша Селимовић, Борислав Пекић, Милош Црњански, Милорад Павић… Само су Данило Киш и Милисав Савић у историји награде вратили награду. Наравно да је међу добитницима било и оних на чије је добитништво утицала и актуелна политика. Али се тада квалитет романа, у већини случајева, кристалисао најпре код читалаца. Па је жирију било много лакше да се определе и за “свој” роман године. Јер тада је међу кандидатима (а касније и добитницима) било и изузетних громада и од аутора и њихових романа који су својом појавом обележавали то време. А богме га неки и данас обележавају.
Од времена распада Југославије само ће неколико романа и њихових аутора остати уписано као трајне и трајније вредности у српској књижевности. Остало је већ и одавно и потпуно заборављено.
А од 2000. године то је још више дошло до изражаја. Редају се у другосрбијанском НИН-у другосрбијаски и евроунијатски жирији и углавном (не баш сви) њихови добитници. Чији се романи и романчићи чешће преводе у иностранству (за неке се претпоставља и због чега) него што се читају у Србији. У којој су најчитанији писци телевизијске водитељке и водитељи, певачице и певачи, забављачице и забављачи, спонзоруше и спонзори…
И лепо рече један од чланова овог жирија да је данас “време углавном дивљих, самозваних издавача, тако да се избрисала граница између дилетаната и правих писаца”.
Одавно се та “граница избрисала”. Тако да међу добитнике НИН-ове награде за роман године, а од 1991, на пример, никад нису успели да се уврсте и такође прави писци (по нашем мишљењу, без обзира шта овај и претходни жирији мисле о њима) какви су Радован Бели Марковић, Милован Витезовић, Добрило Ненадић, Радослав Братић, Јован Радуловић, Мирослав Тохољ, Петар Сарић, Ратко Адамовић, Владислав Бајац, Саша Хаџи Танчић, Ранко Рисојевић, Драго Кекановић…
Па се ругање с наградом НИН-а за роман године и даље се наставља. Јер тако брзе читаче, чланове жирија, ретко да која награда игде у свету поседује.
А ми само да закључимо: продаја награђеног романа ићи ће много боље, у то нема сумње. И роман ће се појавити у више издања, у шта такође нема сумње. Али правом, истинском и искреном писцу ове земље ова награда мора да ће бити већа казна него награда.
И то је тај другосрбијански, евроунијатски тег око врата који у некој догледној будућности неће бити тако лако скинути.
