Прочитај ми чланак
Један дан је, тако, добро, да помислим: најгоре је прошло. Наредни дани нас потпуно поразе. И тако се смењују: један дан нада, а три дана слутња у исход Батиног здравља.
Овим речима дочекала нас је Лула Живојиновић, љубав и ослонац славног Бате Живојиновића Валтера који, чини се, бије одсудну битку за здравље. Ко да се усуди да каже, или покаже: одсудну битку за живот.
Дом Живојиновића, Пожаревачка улица у Београду, надомак Каленића. Почаствоване су „Новости“, којима се отварају врата, ове, домаћинске куће у коју, последњих дана, без куцања, улазе само најближи. И, свакако, овој породици најблискији лекари и друго медицинско особље.
Ипак, Бати најближег и најдражег нема. Његовог сина Миљка, за којим жали и жуди. Нема га… Али, ко у овим тренуцима има право да ту причу започне. Отвори рану човеку који се нада да му је сусрет са сином, можда, спасоноснији лек од сваког другог.
Бата је у постељи. Тело издаје. Сваким даном, све више. Он има толико снаге да се придигне, да за „Новости“ настане фотографија: он, његова Лула и унук Велимир, Миљков син. Али, ум великана нашег, али и светског глумишта, на моменте је јачи од физичке снаге. То је тај дан. Онај, један, пре наредних, тежих од претходних.
– Шта сте се укипили? Шта сте пребледели?! Каква је то новинарска сила?! Луло, дај деци ту ракију из Кораћице. Да их охрабри и окрепи – провалио је глас.
Онај Батин глас, препознатљив и упамћен не само из филмова у којима су се славиле победе. И радост живота. Живота, у сваком смислу ове речи: већ и онај глас који се памти у његовим порукама.
На такву једну, протеклог викенда у емисији Тање Петернек „Живети, као сав нормалан свет“, подсетио је Сергеј Трифуновић. Овај млади човек, а глумац који је надвисио себе у хуманитарној акцији „Подржи живот“, овако је испричао:
„Урламо ми, испред Скупштине: лопови, бандо црвена. А, пада снег. Све затрпано. Одједном, одозго, отворио се прозор. На прозору Бата. Загрмео је: Шта је, шта урлате! Узмите лопате и почистите тај снег.“
Сергеј је, уз ово подсећање још додао: „Стварно, шта би нам фалило да узмемо лопате и рашчистимо улицу…“
Насмејао се велики Живојиновић. Није био у стању да гледа емисију. Био је то дан када му није било добро. Био је то дан када је, како каже његова Лула „само лежао и спавао“. Мада, каже нам, претходног дана, уз њену помоћ и помоћ неговатељице, придизао се до колица, за која је, засад, углавном, везана његова свакодневица.
КОРАЋИЦА, У СНУ
Надао се Велимир Бата Живојиновић, чак протеклог пролећа, да ће се опоравити и да ће поново у Кораћицу, под Космај, у свој завичај. Да са Живојиновићима и комшијама заседне пред продавницу, у гуменим опанцима, и да „бистре политику“. Куда су се запутили и докле су стигли. Кораћица, у којој је Бата сачувао сећање на претке и која га је опорављала и лечила, засад је само у сну.
Зато му прилично погоршано здравље није дозволило ни да се види са кинеским премијером Ли Кећијангом, који је протекле недеље, уз премијера Србије Александра Вучића, био домаћин значајног самита. Али, и гост Србије.
– Жао ми је. Заиста нисам могао да се сретнем са кинеским премијером. Уосталом, нека кинеском народу остане успомена на Валтера, онаква каква је у њиховом сећању. Али сам му, одмах када је стигао, преко кинеске амбасаде у Београду упутио телеграм добродошлице.
Цитирамо текст добродошлице из телеграма:
„Уважени господине Ли Кећијанг. Добро дошли у нашу малу и скромну земљу, али великог и отвореног срца за драге пријатеље. Изузетно сам срећан што сам дочекао прилику да Вас видим у мојој Србији. Хвала Вам на указаној почасти. Надам се да ћете, током посете, имати успешне и плодотворне састанке. И да ћете се вратити у Вашу лепу земљу, препуну пријатељских и добронамерних утисака које Вам је, увек, изражавао наш народ. Срдачно вас поздрављам. Велимир Бата Живојиновић – Валтер“.
– Поносан сам што нам је још један од светских лидера показао такву част – каже Бата. – И, нарочито, што је своју посету крунисао конкретним пословима, значајним за наш народ. То је велико признање Србији. Прилика коју морамо мудро да усмеримо.
Супруга славног глумца, Лула Живојиновић, на ово додаје да је протокол, током посете премијера Кине, понудио да по легенду глумишта, нашег и светског, пошаље ауто, како би и он био део велике свечаности поводом отварања Пупиновог моста. Или, барем, само да се сретну.
– Не, ми немамо никакав комплекс од тога што би Бату сви сликали у колицима. Превагнуо је страх да би се Батино здравље, од превеликих емоција и напора, додатно погоршало.
Велимир Бата Живојиновић, док слуша шта Лула говори, каже нам:
– Лула ме чувала свих ових година. И чува ме. Даноноћно нада мном бди. Над мојим здрављем. Без ње… Одавно ме не би било. Уз њу су и помажу јој и Лепа Илић, медицинска сестра. Обе су сваког дана уз мене. Ту су, у сваком тренутку кад затреба, др Ранко Тодоровић, Наташа Вукићевић, а последњих месеци и Ђорђе Радак и његови лекари. Боре се, боримо се заједно.
„НОВОСТИ“, ВЕЗА ДО КРАЈА
У породици Бате Живојиновића посебне су емоције када се спомену „Новости“. У нашој редакцији више деценија његова сестра Нада Петровски била је секретар. Његов сестрић, Роман Петровски, почео је радни век и завршио живот као новинар спољнополитичке рубрике. А син Миљко, већ дугогодишњи адвокат, половином осамдесетих био је део тима великих мајстора прелома „Вечерњих новости“.
Бата жели да вратимо причу о Кини, у којој је он дочекиван почастима вишемилионске публике. И то само у једном тренутку.
– То је чудо једно, када ти аплаудира милион људи. Од раних седамдесетих до данас, био сам петнаестак пута у Кини. Био сам сведок њиховог фантастичног развоја и промена. Чудесно је и поучно како су Кинези своју некад сиромашну земљу придигли у сами врх светског лидерства. То је лекција за нашу Србију.
И, после ових речи, иде монолог великог Валтера. Форма којом је овладао тек током протеклих година, када му је болест заробила физички снагу. Али не и ум. Слушамо монолог, налик завештању. Можда и – покајању.
– Потребне су нам брзе промене. Нови Ђоковићи. Не само у тенису. Него, у политици да воде. У економији, да стварају. У науци да отварају видике. Ја, ако ме питате, акценат стављам на образовање. На младе људе који познају и говоре светске језике. Светске културе. Који разумеју промене у којима се свет креће. Последње што ме је фасцинирало, на пример, успех је Саше Ђорђевића. Он са својим сјајним кошаркашима доказује да је успех могућ. Потребна нам је таква елита. Да води. Да упозорава. Да буде савест нације.
Монолог који траје…
– Наша, моја генерација, сад када размишљам о прошлости, није испунила очекивања. Правили смо грешке. Нисам сигуран колико смо их искрено и правилно анализирали. И, које смо поуке из њих извукли. Стално говоримо: неко други нам је крив… А одговор је: нисмо се светским променама прилагодили на време. Зато је, мислим, најважнији циљ нашег народа да само образовани, али карактерни људи којима материјални интерес не сме да буде приоритет, могу да покрену точак.
Поново повратак на недавну посету кинеског премијера и више стотина привредника. Али, кроз призму глумца који је у Кини постао популаран.
– Филмови у којима сам ја био јунак јесу били повод. Али, био бих неправедан ако не бих казао да је исто толико било важно и понашање наших политичких и делегација културе, свих протеклих деценија. Начин на који се неговало то пријатељство са Кинезима, јесте начин када поштујеш и познајеш домаћина, тако што им представљаш најбоље што имаш. Није то био само Валтер. То је био и Предраг Перишић, јер су у Кини подједнако гледане и његове комедије, као и партизански филмови Хајрудина Шибе Крвавца.
БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС
– Као човек који је „убио“ највише Немаца на филму, дужан сам да подсетим да нам је баш један Немац донео вишевековну чекану државност, а то је Бизмарк. Млади људи, сваког дана, пролазе поред Теразијске чесме и не обраћају пажљу на уклесани датум Берлинског конгреса 1878. Тада смо и ми и Црна Гора опет постали државе. Ми морамо да чувамо важне успомене, али не и да живимо у митовима…
Током разговора, у дому Живојиновића у Београду, био је неопходно да се, због Батиног озбиљно нарушеног здравља, направи и покоја пауза. У међувремену, он нам говори да „имамо сјајне комшије, морамо са свим њима чвршће и боље да се повежемо и то брзо. Да снимамо заједничке филмове са Хрватима, Босанцима, као некад, са осталим бившим југословенским републикама. Имамо заједничке теме и проблеме. Језик. Талентоване људе. Заједно бисмо много лакше обезбеђивали филмске буџете. Барем, за идеју и културу не би смеле да постоје баријере“.
Питамо на крају Бату Живојиновића који је, може неко да помисли, све своје жеље испунио – шта би још у животу пожелео. А он, у препознатљивом стилу шерета, обожаваног од свеукупног народа бивше земље Југе, али и народа Кине, одговорио је овако:
– Шта? Ви то мислите да ме нећете имати када да питате за новогодишње жеље…
Онда је лице прелила сета. Заћутао је. Емоција, која је готово била опипљива, пренела се на све.
– Шта бих пожелео? – као да је упитао самог себе. – Највећа ми је жеља да се опет видим са сином. Стално га сањам, а ужелео сам се да га, стварно, загрлим. Да опет водимо наше дуге разговоре. Да једноставно буде поред мене. Јако смо везани. За последњих осам година, видео сам га два пута, на само пар дана. Пре тога су га држали шест месеци у Новом Саду. Мислим, неправедно. Причао сам о томе тамо где је надлежни то требало да чују, да понављам? Не! Срећом, са ћерком Јеленом се чешће виђам. Унуци обожавају да дођу у Београд. Али нису само везани за Београд, већ и за Кораћицу, дедин завичај.
(Вечерње новости)
