Прочитај ми чланак

За српски социјализам!

0

radnici-rudari

Да би била могућа, политичка борба радништва мора бити конституисана унутар синдиката, а вођена и изван њега. Њени носиоци морају бити синдикални функционери, али и учени политичари, правници и други представници народне и радничке интелигенције који ће умети не само да дефинишу опште циљеве радничке борбе, него и да радништву у акцији пруже сваку могућу подршку и заштиту, како на улицама и у фабричким круговима, тако и у парламентима, полицији, судницама и другим местима на којима се борба за остварење радничког права води.

Без такве подршке и без чврсте везе економских и политичких војника, радничка борба биће кратког даха, а њени резултати, ако их и буде, биће такође краткорочни

spomenik dimitrija tucovic 12Својевремено, Србија је била прва држава у Европи која је озаконила осмочасовно радно време за своје раднике. Било је то 1907. године, а ову одлуку донела је влада „левих“ радикала на челу са Јашом Продановићем. За многе, било је то једно од највећих достигнућа „златног доба српске демократије“ под краљем Петром Првим, као да је власт на ову идеју дошла сама, а не притиснута од радништва организованог у економски борбени блок – синдикате, повезане са својим политичким крилом оличеним у тадашњој Туцовићевој Српској социјал-демократској странци.

Од времена када је неписмени српски радник успео да захваљујући политичкој подршци Светозара Марковића и његових другова организује први балкански социјалистички покрет, покрене први социјалистички лист на полуострву и коначно у периоду између 1871. и 1875. године организује своје прве радничке, потрошачке и произвођачке задруге, преко Туцовићеве социјалне демократије и комунистичког, склони смо да тврдимо, театралног и суштински непостојећег синдикализма до данас, много тога се променило.

У нашим данима српски радници нису уједињени и данас им, више него икад, недостаје управо политичка подршка која би, сигурни смо у то, у знатној мери допринела да се њихови захтеви саслушају, а права остваре у оној мери у којој се већ деценијама без стида и срама удовољава потребама све тромије и ништкорисније бирократије и њеним константно умножаваним чиновницима.

Економска борба није довољна

Радништво своју борбу не може свести само на економску, а поготово то не сме чинити расподељено у међусобно супортстављеним и независним таборима који уместо да се помажу, једни у другима гледају главне такмаце.

crni frontНа тај начин, уместо учинковитог супротстављања режиму, радници владајућим структурама остављају (да се још једном сетимо Димитрија Туцовића) велики маневарски простор за сламање радничког бунта и спровођење сопствене воље. Штрајк једног гранског синдиката, саветовао је и Душан Поповић својевремено, зелено је светло и за друге гранске синдикате да му се придруже и на тај начин дају свој допринос остварењу радничко-другарског и у суштини националног права на рад.

Над економском борбом увек стоји политичка. Радништво мора познавати и политичке основе борбе у коју се упушта, мора добро познавати политички систем против којег се бори, као и онај који својим борбом жели да створи. Само тако могуће је изградити предуслове да се по изласку из синдикалног штрајка (који је само једна од варијанти, односно етапа целокупне радничке борбе) дође до таквих политичких односа који ће трајно поправити стање због којег се на борбу и устало.

Унутрашња обнова Србије, њен прелазак са интернационалног и либералног на национални и социјални колосек главни је предуслов српског спољнополитичког обнављања . Да би била могућа, политичка борба мора бити конституисана унутар синдиката, а вођена и изван њега.

Њени носиоци морају бити синдикални функционери, али и учени политичари, правници и други представници народне и радничке интелигенције који ће умети не само да дефинишу опште циљеве радничке борбе, него и да радништву у акцији пруже сваку могућу подршку и заштиту, како на улицама и у фабричким круговима, тако и у парламентима, полицији, судницама и другим местима на којима се борба за остварење радничког права води. Без такве подршке и без чврсте везе економских и политичких војника, радничка борба биће кратког даха, а њени резултати, ако их и буде, биће такође краткорочни.

Против страха

Србија нашег доба има своје синдикате, али јој још увек недостаје права синдикална борба. Међусобно одвојени и некординисани штрајкови који су у току као и раднички протести који окупљају од неколико десетина до неколико стотина радника опљачканих и растурених предузећа, више подсећају на бездушно копрцање рибе на сувом и само су фрагмент борбе коју би требало ставити на дневни ред историје.

Разједињено и услед вишедеценијског недостатка истинског синдикалног организовања уплашено српско радништво постало је лак плен за све оне који су током националног и социјалног пропадања српског друштва успели да спрегом са политичким круговима стекну, очувају и умноже своје богатство.

Отуда је борба против радничког страха заправо главна борба коју српски произвођачи морају добити уколико желе да створе раднички покрет и ослободе се „мангупа у сопственим редовима“ (Лењин) оличених пре свега у професионалним синдикалним функционерима који су и поред чињенице да током пропасти српске економије нису успели да учине било шта што би радништву било од дуготрајније користи и дебакла готово свих штрајкова које су организовали, остајали на челима својих организација, из чијих су фотеља одлазили и у „заслужене“ пензије.

donjeck radnici

Борба против страха уједно је и борба против сопственог еснафског сепаратизма и себичлука, против затворености у сопствени проблем и трагања за оправдавањем сопствене немоћи, односно напада на радништво у акцији.

Пасивни радник у приватном (или пак јавном) сектору, не сме гнев због сопственог трпљења испољавати на (примера ради) просветним радницима који су у штрајку, већ га мора делотворно усмерити против газде за кога ради, односно система који однос између радника и послодавца чини неправедним. Сваки вид радничког сукобљавања, без обзира одакле он долази, повећава шансе бирократији, а смањује наде у победу произвођачкој класи.

Уместо што нападају мањину у акцији, пасивни радници треба да јој се придруже и кроз њене захтеве остваре и сопствене. Таква широка акција која представља и материјалну победу над страхом има шансе да створи „социјализам у једној држави“ (Стаљин) и тиме осигура унутрашњи препород српске државе. Све остало само продужава агонију радничке класе и народа у целини.

Садржина новог покрета

Борбу поритв страха не могу повести обесправљени и без политичке заштите остављени радници, баш као што то никада неће учинити српска „интелигенција“ по салонима или за разним катедрама, односно партијски војници ушушкани у јавном сектору. За њих, проблеми народа којем припадају ствар су статистике, „научног истраживања“ и једномесечне плате.

Они који се боре за сопствену егзистенцију не могу, (баш као што никада и нису) сами ући у сукоб са системом који их гази. Управо отуда, враћамо се још једном на почетак и поново истичемо потребу стварања једне радикално социјалне и радикално националне политичке организације која ће својим активизмом стати на чело раздробљеног српског радничког покрета и повести га путем социјалног ослобођења од сопстених тирана и националне победе над међународним протекторатом.

Ослободити се лажног грађанског морала, лажног традиционализма и истинског ћифтинског капиталистичког страха за сопствено богатство и живот, главни је предуслов ове борбе. Сукоб са суштински туђинским системом који само игром случаја носи српско име не трпи оне који „имају шта да изгубе“, оне који, скривајући се иза национализма, теже да у друштву које наступа реализују сопствени интерес садржан не у националном добру, него у страху за губитак личног богатства, стеченог преваром, издајом, зеленаштвом, лоповлуком, банкарством или берзијанством.

nacional boljsevizamЗатворен у лажни грађански морал, човек на којег српски социјалистички покрет устаје, цео живот остаје роб свога господара, роб капитализма који богате трује, а сиромашнима не даје прилику да сопствене интелектуалне способности развију и ставе на располагање својој држави и народу.

Покрет који је српском радништву потребан тражи пре свега радника – пролетера. И само њега! Авангарада осиромашених сељака и радника, предстража класе која је главни репрезент опустошене и издане нације. Он треба да презире капитал и профит, сталну опстеднуст према новчанику, друштвеном статусу и напредовању укорењеном у истом.

Пролетер, којег ће будући српски раднички покрет морати створити, није онај који захтева константан прогрес, и чија је вера у ову просветитељску лаж несаломљива. Уместо такве љуштуре, српска борба треба пролетера чији ће идеал бити утврђен у Традицји, и национализму, који из Традиције и исходи и који се у њој најбоље чува и обнавља.

Само такав пролетер који, представљајући авангарду радништва и сељаштва, представља и предстражу сопствене нације, може спровести преко потребну револуцију која ће средства за производњу вратити у руке произвођача (радника и сељака), у руке нације, у власништво националне пролетерске државе. Борба против капиталзма остаје дакле и даље главни задатак пролетаријата, само што данас, та борба постаје и борба националиста против интернационалних агената.

Либерализам мора пасти

Либерална демократија и њен економски поредак мора пасти! Она је утврђена на лажи и као таква, она опстаје на страху маса и сили и моћи капитала. Права која она гарантује и једнакост о којој проповеда, ствар су будућности. Данас ту нема ничега осим лажи и обмане.

Либерална демократија и њена економија, скројене по вољи најбогатијих, успеле су да сопствене робове („грађане“) убеде да је поседовање одређеног права исто што и његова реализација. „У капиталистичком друштву имамо демократију окошталу, бедну, лажну, демократију само за богате, за мањину.“ (В. И. Лењин) Таква демократија мора бити урушена! На њено место мора доћи национална, радикално социјалистичка управа, која ће представљати само радно тело националног пролетаријата у акцији.

Растакање либералне и ка интернационалном окренутие српске државе, значи и смрт за ону идеју која наш народ дели у класе, и која истиче право једних да врше терор над другима. Ликвидација либералне и успостављање националне пролетерске државе, учиниће национално јединство и солидарност апсолутно могућим.

Једнакост коју будући српски раднички покрет има да оствари, није никаква утопија. Водећи се ставом Светозара Марковића да социјализам није једнакост него равноправност, „једнакост“ треба дефинисати као примену једнаких мерила на неједнаке људе, чиме се стичу услови за одређење економског идела: највећег добра, за највећи број људи.

Друге форме једнакости које ће нас нужно довести до уравниловке будући српски раднички покрет мора одбацити. Апсолутна једнакост, која доводи до изумирања државе, у тренутном свету је неостварива. Управо отуда исходи и нужно одбацивање испразног блебетања о вери у атеистичку и прогресивистичку „науку“, у коју су, на жалост, претходници српског покрета радничке класе пречесто веровали .

zastava socijalizmaЧврсто везан за Традицију, српски раднички покрет, своје крајње исходиште мора сагледавати у оквирима хришћанског анархизма, као идеалног стања у којем су апсолутна једнакост и равноправност могући, као једино стање у којем ће поредак функционисати и без државе.

Покрет који нам је потребан закључимо на крају још једном, је традиционалистички, националистички и радикално социјалистички покрет, који сматра да је радничка класа, као највећи део српске нације авангарда не само пролетаријата него и нације у целости.

Борба против капитализма, данас је и борба против интернационализма, а социјална српска држава која се има успоставити, представљаће економски одраз нашег национализма. Само на овај начин, колективизам, као суштинска одредница, како национализма, тако и социјализма, добија свој пуни смисао, постајући, на тај начин, једино средство које омогућава да се јединствена национална идеја спроведе „од пода до плафона“. Идеја, којој српски раднички покрет мора бити одан јесте – Теодулија.

Србији и њеном радништву, дакле, треба нови раднички покрет. „Нови“ не само у смислу године настанка него и погледа на решавање старог проблема. Да ли ће Србија умети да дође до таквог покрета, време ће показати. До тада, срећно онима који су у штрајку и онима који протествују!

С. М. Лапчевић

(Нови српски социјализам)