Прочитај ми чланак
Cем у анахроним идеалистичким теоријама, држава не постоји пре људи, и мимо људи који је чине, и не може бити старија од њих.
Реци ми који новембарски празник славиш, па ћу ти рећи ко си! То је једно од тест питања по којима се препознају припадници три народа у БиХ. Бошњаци славе Дан републике (25. 11), Срби – Дан Дејтона (21. 11), Хрвати ни једно ни друго.
Бошњаци заправо славе комунистички ЗАВНОБиХ, иако су на изборима 1990. листом гласали за Алијину верско-национални СДА, а не за реформисану комунистичку партиjу Нијаза Дураковића, те су тако отписали социјалистички поредак. Зашто? Зато што им је социјалистичка власт без националне борбе признала нацију. Као и зато што је та иста власт Уставом из 1974. федералној БиХ дала атрибуте републичке државности на које се „међународна заједница” позвала признајући БиХ као државу.
![Nenad-Kecmanović]()
О АУТОРУ
Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске.
Срби славе Дејтонски споразум, иако су управо овим међународним споразумом прихватили државну границу са матицом, изгубили 26 одсто од територије БиХ коју су контролисали до пред крај рата, те као победници спали да равноправно преговарају са пораженима. Зашто? Зато што је у Дејтону, након три и по године грађанског рата, муслиманска власт у Сарајеву изгубила легалитет и легитимитет да представља целу БиХ и сва три народа, а Република Српска призната као један од равноправних субјеката у преговорима о будућности заједничке државе.
Парадоксално је одрицање Срба од 25. новембра као свог празника, јер је БиХ, као федерална јединица СФРЈ, створена пре свега борбом српског народа, који је изразито доминирао у партизанском покрету. Као и зато што формула ЗАВНОБиХ-а да „БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, а јесте и српска, и хрватска и муслиманска” гарантовала равноправност сва три конститутивна народа. И афирмисала право сваког од њих да се слободно самоорганизује на делу БиХ територије, те оспоравала право било ком да узурпира целу БиХ.
Не мањи парадокс представља чињеница да се управо Бошњаци, који се залажу за унитарну и централизовану БиХ позивају на формулу „ни, ни, ни, односно и, и, и”. То је поводом овогодишњег Дана републике у интервјуу листу „Дневни аваз” први међу Бошњацима уочио Абдулах Сидран. „Данас, 71. годину послије засједања у Мркоњићу, и са искуством двоструке агресије из деведесетих година, та је формула, по свему судећи потрошила свој повијесни потенцијал.”
Највећи живи бошњачки песник, шире познат као Кустуричин сценариста, јавно је упозорио да је формула ЗАВНОБиХ-а „три пута ни – три пута и”, са бошњачког становишта нефункционална. Али, његов аргумент да је „двострука агресија повијесно потрошила ову парадигму” никако не стоји. Ако Сидран мисли на „спољну агресију Србије и Хрватске”, онда то нема везе са интерним односима три конститутивна народа у БиХ. Ако пак мисли на унутрашње сукобе Срба, Хрвата и Муслимана у БиХ, онда се то не зове агресија него грађански рат. У неким иностраним анализама рата 1992–1995. у БиХ пише да је започео као спољна агресија, а наставио се и завршио као грађански рат. Али данас више нико у научној литератури не оспорава чињеницу да је то био пре свега грађански рат са три национална актера.
„Морамо тражити нову парадигму која неће говорити о власништву над земљом и етнонационалним групацијама као носиоцима власништва”, каже још Сидран. Али не каже која би то нова парадигма требало да буде. Одређује је само негативно, а не и позитивно. Смета му што БиХ, према ЗАВНОБиХ-у, припада трима конститутивним народима и, као и већина његових сународника, рећи ће да би требало да припада свим грађанима. А то, по систему један човек – један глас, значи: најбројнијем, бошњачком.
Да би „бошњачко” забашурио, Сидран ће поетски: „Босна је старија од свакога свога народа, припада онима који припадају њој, свјесни да јој нису господари ни власници, него привремени корисници и слуге, у светој обавези да је здраву и читаву прослиједе генерацијама које долазе.”
Али,сем у анахроним идеалистичким теоријама, држава не постоји пре људи, и мимо људи који је чине, и не може бити старија од њих. Краљевина Босна, као најраније позната самостална држава на овом тлу, помиње се у средњем веку, а нестала је османском окупацијом да би после пола миленијума васкрснула у Дејтонском споразуму, и то баш по формули ЗАВНОБиХ-а. Песничка фигура да „Босна припада онима који припадају њој” није у колизији ни са Даном републике, ни са Даном Дејтона, ни са осећањима савременика. И Срби и Хрвати припадају БиХ, али посредством њених релативно самосталних Републике Српске и Херцег-Босне. А Српска и трећи ентитет, заједно са са бошњачким кантонима, у простом збиру чине БиХ која припада њима.
Изван и изнад тога нема Босне, па ни босанских празника. А Сидран не би требало да брине да Срби и Хрвати, баш као и Бошњаци, ентитете и кантоне које већином настањују и њима управљају, па самим тим и БиХ, „неће сачувати здраве и читаве за будуће генерације”.
