Прочитај ми чланак
Одобрити одржавање Параде поноса или не – дилема је са којом се српска влада, али и друштво, увек изнова суочавају. Немачка влада својим грађанима не саветује одлазак у Београд – овог викенда.
Сваки пут када се у Србији покрене питање одржавања Параде поноса, друштвено-политичка свакодневица у овој земљи оставља утисак ванредног стања. Полиција говори о високом безбедносном ризику, Црква о „поплавама као опомени због геј параде и гажењу моралних осећања огромне већине“, а геј активисти уз суздржану подршку малобројних политичара, пркосе још увек веома израженој хомофобији међу становништвом, инсистирајући на симболичној шетњи ЛГБТ особа улицама града Београда. Живот хомосексуалаца, лезбејски и трансордних особа, од демократских промена (2000) није много тога променило, упркос разним обећањима.
Шта је са усвојеним промењеним законима?
“Променило се није ништа. Ја и дан данас страхујем да ћу на улици добити батине. Добацивања и псовке су и даље део свакодневнице многих од нас. И данас се догоди да ме вређају, само зато што изгледам другачије. Ми смо за већину грађани другог реда”, прича Иван (25), које се из једног малог места у Војводини, пре пар година преселио у Нови Сад, да би своју породицу поштедео свакодневних провокација.
Неки закони, који омогућавају заштиту права грађана другачије сексуалне оријентације и олакшавају борбу за једнака права, у међувремену су ипак усвојени. „Најзначајнија промена односи се на Закон о забрани дискриминације из 2009. године, који је поред осталог увео и институцију Повереника за заштиту равноправности. Године 2012, измењен је и Кривични закон, уношењем појма злочина из мржње, који се третира као отежавајућа околност приликом одмеравања казне за кривична дела, која као посебан мотив имају мржњу због припадности раси и вероисповести, националне припадности, пола, па тако и сексуалне оријентације“, објашњава Милена Васић из београдског Комитета за људска права (YУЦОМ), истичући да су многа питања остала нерешена и да су ЛГБТ особе у многим законима остале невидљиве, а они у којима јесу, не примењују се консеквентно.
“Живот хомосексуалаца у Србији још увек је веома тежак. Они не само да се суочавају са дискриминацијом и искљученошћу, већ их и психички и физички нападају. То људе приморава на прикривање и живот у константном страху. Многи од њих Србију желе да напусте, јер више немају наду да ће се нешто променити”, каже Фолкер Бек, посланик Зеленик и борац за људска права у разговору за ДW, који је пре две седмице боравио у Београду, када је један немачки геј активиста нападнут и тешко повређен у центру града. За њега је тај инцидент разлог више, због којег се Парада у недељу мора одржати.
Штрајк полиције одложе Параду?
Иако би разлог за још једну забрану или „одлагање“ одражавања Параде срама (поноса), у теорији овога пута могао бити и штрајк полиције, која тражи да се откажу сви скупови и манифестације у граду, због неисплаћених заосталих зарада, организатори окупљања ЛГБТ особа у Београду, не желе да прихвате изговоре власти.
“За мене је питање одржавање Парада искључиво одговорност државе. Не само у домену обезбеђивања скупа. Одговорност се односи и на то шта је држава радила у претходних 13 година. На првој паради, 2001. године, на улицама смо имали 700 насилних навијача, хулигана, профашиста. Верујем да је држава могла за све ове године да се обрачуна са њима. Мене брине то, како је од поменутих 700 настало 7.000. Јер то говори какву је политику држава свих тих година водила”, поручила је Бобана Мацановић из Аутономног женског центра, на седници Одбора за људска и мањинска права и равноправности полова, одржаној током “Недеље срама (поноса)”.
Као и увек, у јавности се заправо увек дискутује о томе да ли би требало дозволити Параду срама (поноса) у Србији или не. Мало се током године о положају ЛГБТ заједнице. Драгослава Барзут из организације Лабрис, тврди да невладин сектор све време врши притисак на надлежне институције и апелује на оне, који седе у ресорним министарствима да раде свој посао.
“То су људи који немају довољно сензибилитета да се баве темама, које по њиховом традиционалном схватању нису позитивне. При томе имајте у виду да је на власти политичка партија, која није расположена да се бави оваквим проблемима и није јој у интересу да негује одређене вредности”, каже Барзут.
„Игре спрских званичника“
Да је хомофобија у Србији и даље на прилично високом нивоу, сматра и политичар Зелених, Фолкер Бек, који ће упркос упозорењима немачке владе овог викенда поново боравити у Београду, без обзира на то да ли ће се Парада одржати или не.
“Међу политичарима и представницима СПЦ има оних који шире агресивно хомофобско расположење. Српски патријарх је позивајући се на немире и насиље из прошлости, затражио да се одржавање Параде забрани. Све те запаљиве изјаве политичара и црквених људи дају легитимитет насиљу, којем прибегавају хулигани”, истиче Бек, који се нада да ће влада у Берлину прозрети “игре српских званичника” и скренути им пажњу на могуће последице по преговоре о уласку Србије у ЕУ.
Парада срама (поноса) можда неће освестити народ Србије, који и даље окреће главу сваки пут када се помену права оних који су другачији или подржава оне који проблем решавају насиљем, али њено одржавање “може потврдити да живимо у једној држави, у којој се поштују закони”, поручује Драгослава Барзут. “Чак и ако нас десет жели да организује параду, држава то мора да нам омогући. Јер би требало да живимо у држави, у којој су сви једнаки.”
Већина геј активиста има велика очекивања од овогодишње Параде поноса, али и неких наредних. Јер ЛГБТ особе и даље живе у страху, а то се мора зауставити.
“Изласком на улице може се направити важан корак ка томе да хомосексуалци и лезбејске престану да се плаше, да добију снагу, која ће их охрабрити у коришћењу својих права, која су зада само на папиру“, закључује ова активисткиња.
